I oproštaj i novi početak

Katarina je pošla u školu. Nismo pravili ujdurmu oko toga. Nismo ni učiteljicu ‚‚nameštali“. Meni je to bezveze. Čak i da mi je palo na pamet, ne znam kako bismo to uradili, kad ne poznajemo nikoga ko bi to mogao da ‚‚sredi“. Ni u školi, ni u ministarstvu. Ili gde već treba ‚‚tog nekog“ da poznajem. Ipak verujem onom divnom psihologu koja je na testiranju za prijem u školu rekla da Katarina može kod bilo koje učiteljice. Verovala bih joj i da mi nije to rekla, i da nije mogla kod bilo koje. Mislim da ipak oni rade taj posao s razlogom i da imaju kriterijum po kom formiraju buduća odeljenja. Ne može svako dete lako da se druži i uklopi sa svakim. Ne možemo ni mi odrasli. U stvari, kako vreme ide, sve teže možemo i sa onom nekolicinom koja nas okružuje. Nismo svi na istim talasnim dužinama. Mislim da se sastav odeljenja pravi na osnovu tih nevidljivih talasnih dužina, ili bar na osnovu pretpostavke ko s kim može kako da se uklopi.

Učiteljica mi deluje fino. Izgleda kao prava učiteljica. Ima blage crte lica i iskren osmeh. To mi se sviđa. Izgleda kao neko ko ne ume da glumi. Kod mene to radi posao. Ne volem one što glumataju, što se keze  bezveze, a misle ti iza leđa ko zna šta i cene licemerje, pre svega.

Ja sam pre za direktno, bez ustezanja, pa kud puklo. Čini mi se da sa jednom takvom učiteljicom ne može da bude nekog pucanja. Pa ona se jedva čula u onoj gužvi, da nisam ni bila sigurna da je prozvala Katarinu, kad nam je nasmejano i lagano dodelila paketić koji su joj pripremili sa nekim udžbenikom, sveskama, olovkom, rezačem i nekom platnenom pernicom,  sve uredno upakovano u platnenoj kesici. Katarina se ipak najviše obradovala cvetu sa mančmelouom zalepljenim na sredini. Smazala ga je dok je učiteljica izgovarala pozdravnu reč. Najuzbuđenija je ipak bila baba. Ona nas je iznenadila dolaskom u gužvu u školsko dvorište. Čini mi se da je bila jedina baba među prisutnima. Da se zna ko se odvažio, ipak unuka kreće u prvi razred.

 

Da će Katarina tek morati da uči o primernom ponašanju, shvatila sam čim je učiteljica počela, a moja Katarina stala da doziva Janu koju zna još iz vrtića. Nije je dugo videla, od večeri pre, kada smo okupili decu iz vrtića u parku u Šumicama i pozvali vaspitačicu sa kojom se nismo pristojni ni oprostili. Iznenadila ih je donevši svakom detetu fotografiju iz najranijih dana sa natpisom ‚‚Srećan polazak u školu“. Iznenadili smo i mi nju prigodnim poklončićem, kao što je red. Nisu mi tada pošle suze. Nisu ni onda kad je pročitala šta smo joj napisali i kada je morala da dohvati maramicu.

Nisu mi krenule suze ni kada smo se pozdravili sa svima i mahnuli kao da ćemo se već sutra videti u dvorištu vrtića. Nisu.

Ni u dvorištu škole, na prijemu prvaka, nije bilo trenutaka za emotivni naboj. Nije bilo priredbe, ni svečanog prijema. Nekako su skromno podelili paketiće i svako je otišao svojim putem. Čudna godina, da čudnija ne može biti.

Malo sam se iznenadila samo kad sam videla da treba sutra, prvog dana škole da se donese lepak u stiku. Zato sam pojurila u prvu knjižaru, a tamo, naravno, haos. Umalo svađa ne izbi kad se do’vatiše prodavac-izbacivač i žena koja nema vremena. Svi zaboravili da je vreme korone, pa se zabrojali pri ulasku. Prodavac-izbacivač podseti sve kako se broji i od dozvoljenih sedam osoba u prostoru knjižare izbroja nas devet, pa je gospođa koja nema vremena morala da izađe. I još jedna gospođa sa njom. Srećom, imali su lepak u stiku.

Tad me je prvi put uhvatilo. Malo. Kad sam pročitala da piše na omotu Milan…

Onda sam uveče, pred prvi dan škole, uzela Katarinin novi veliki ljubičasti ranac i počela da pakujem šta treba za sutra. Rekli su flašica vode, vlažne maramice, papirne maramice, nešto za užinu, aha staviću joj sada grisine i nekoliko bombona, da ima ako joj se prijede slatko, pernica i velika sveska na kvadratiće. Ujutru ću dodati proju, za svaki slučaj. Kakvo će ono vreme biti? Rekli su kiša… Imamo kombinaciju garderobe za lepo vreme, šteta što neće moći da je iskoristi baš prvog dana. Nema veze, rezerva nije na odmet.

Sada kad sam sve spremila, vreme je da joj objasnim pravila ponašanja, tačnije da ponovimo sve u vezi sa pranjem ruku, uzimanjem hrane u školi, odlaskom u wc. Znala je sve, klimala je tako pametno glavom i uzbuđeno sve ponovila bez greške. Oči su joj bile tako pune želje za novim saznanjima da sam tada i poslednju nesigurnost vezanu za pitanje da li je dovoljno zrela jer kreće ranije u školu, odagnala bez po muke. Privila sam je u zagrljaj i poljubila u teme, i tada, tu u njenom zagrljaju, krenu nešto da me pritiska…

Moja druga devojčica je stasala za školu. Ima li nečeg lepšeg u septembru od đaka prvaka?

Stisnu me nešto i krenuše suze, kao da su čekale najmanji znak. Iznenađeno me je pogledala, a kad sam joj rekla da su od sreće, da su suze radosnice, nasmejala se zadovoljno i prihvatila moje objašnjenje bez dvoumljenja. Stajale smo tako zagrljene nekoliko trenutaka i uživale u lepoti emocija koje su nas neočekivano savladale. Stezala sam je pokušavajući da stegnem tako sve zajedno, i nju i onu što uči vožnju i ne pamtim kad je poslednji put provela čestito vreme sa nama, i onu malu oko koje uvek ima nekog posla… i njega… Nisam imala snage da joj kažem, nisam htela da priznam i njoj i sebi da me ovih dana spopada njegov glas kad zamre uveče sve i zavlada tišina… Ne smem da se setim, a sećam se dobro onog glasića koji  me iznenada jednog dana po povratku iz bolnice dok gleda crtani film u kojem neka deca kreću u školu, treperavo pita očekujući da dobije odgovor koji će mu odgovarati, nadajući se da će to stvarno da se desi: ‚‚Mama, a kad ću ja da pođem u školu?“

Ujutru je osvanuo hladan dan. U redu, rezerva prelazi u prvu postavu, svečana haljina sačekaće svoj trenutak. Haos i gužva oko dočekivanja dece ispred školskog dvorišta, gde se po starom dobrom srpskom običaju nije znalo ko pije a ko plaća, izbio je u prvi plan i odneo moje misli na drugu stranu, tamo gde im je mesto… Uz dete koje sada polazi u školu i koje ne treba da razmišlja o teškim trenucima. Uz Katarinu koja je spremna za novi početak i divno razdoblje u našim životima. Rekla je da joj je žao što ne može više da ide u vrtić. I meni je žao. Ali, ovo nije naš konačan oproštaj od vrtića. Nije. Zaboravili ste na Darju. Darja Pumpić je spremna za polazak u jasle. O njenim doživljajima iz vrtića tek će se čuti. Pa ne zove se ova stranica Od vrtića do kafića bez razloga.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *