Lepo ne znam

Ne znam ko je u pravu, oni čija deca idu u školu ili oni čija ne idu. Ne znam ni koliko dugo će stvarno ići i ta tri sata ili četiri školska časa koja se održavaju kako kad i kako za koga. Jer, dovoljno nam je konfuzije unela sama situacija sa kovidom gde se prvo znalo nešto malo pa se znalo više, pa se onda to više pretvorilo u manje, da bi se na kraju ispostavilo da se ništa sigurno ne zna i da je sve tako kako je, ali da ne mora da znači.

Krizni štab nas je takoreći ubio u pojam.

Sad ispada da su oni koji vode prosvetu u našoj zemlji još skloniji zbunjivanju opštenarodne mase od kriznog štaba. Izgleda da su bili pravi štreberi i naučili od ovih sve ono što ne treba.

Moje dete je upisano u školu koja je svaki razred podelila na A i B grupe. Jedna grupa ide u školu ujutru od 8, druga ujutru od 10.45. Dok završe nastavu, ja praktično ni pola radnog dana neću prevaliti. Jer, uskoro se i ja vraćam na posao. O, da. Kako ću ići po nju u školu, kad sam vezana za kompjuter kao Srđa Janković za masku, niko ne zna. Ponajmanje ja. Misleći da, kad već radim od kuće da će nepravedno biti da ona za to vreme bude u školi u boravku, i bespotrebno da se izlaže virusu, nisam je prijavila za boravak. On ionako traje do kada traje i moje radno vreme, do 17 sati. Ionako traže i potvrdu od poslodavca da roditelj nije u mogućnosti da radi od kuće. Kako bih inače stizala po nju pošto radim do onoliko sati do kad je boravak otvoren, a treba mi najkraće 45 minuta da dođem s posla kući, i to ako imam sreće u saobraćaju, ne znam. Ne znam ni kako će se snaći oni koji moraju da rade na radnom mestu a dete im je upisano u produženi boravak. Da li će svi naprasno postati Jusein Bold ili će ih poslodavci puštati ranije sa radnih mesta, ili će dobiti otkaz zbog nepoštovanja radne obaveze i ranijeg izlaska sa posla ili će im jednostavno deca sama ići kući i tražiti pomoć od nekoga u koga imaju poverenja a ko ne radi od devet do pet, kao što je najbliža komšinica, kuma, prijatelj ili angažovana dadilja, ne znam.

Ne znam ni da li je istina ono o čemu svi uveliko pričaju, da će nam zatvoriti škole sigurno posle dve, najviše tri nedelje rada.

Niti znam da li je tačno ono o čemu se šuška, da je čak ugovoren datum zatvaranja škola i vrtića.

Nemam dete u starijem razredu, ali ne znam šta predstavlja ni njihov raspored. Jedna grupa ide tri puta nedeljno u školu, druga dva puta, od 13 do 16, ili od 16.30 do 20. Onim danom kad ne idu u školu prate putem televizije RTS školu. Pomislih na one ljude koji nemaju televizor u kući iz sospstvenih ubeđenja. Da li ovo znači, ako imaju dete koje ide u stariji razred osnovne škole, da moraju da pogaze svoja načela i kupe televizor?

Neko je negde pomenuo i gugl učionice. Tek mi taj deo nije jasan.

Da li se odnosi samo na one koji su se opredelili za onlajn nastavu od kuće ili ipak i na učenike starijih razreda koji dva ili tri dana nedeljno moraju da prate nastavu od kuće? Ne znam. Što je još gore, niko od angažovanih za plan i način rada škola ove godine to ne ume da objasni tako da bude svima jasno. Kao kad su nam u vreme kad sam ja išla u školu nastavnici objašnjavali lekcije u sitna crevca, pa nema da ti ne bude jasno koliko god nisi zainteresovan za taj predmet.

Danas su takvi nastavnici retki. Zato što ni njima ništa nije jasno. Toliko su nas sludeli, da i ono malo što smo mislili da znamo, ispada da ne znamo. Eto, jednostavno ne znamo. Ja više ništa ne znam. Eto tako – ne znam. Lepo ne znam. A vi?