Od vampirskog karmina do televizije

I tako, sedim ja i razmišljam šta mi je ovo trebalo. Lažem, nemam ja vremena da sedim. Trčim i razmišljam.

Čas pomislim – mogu ja to, čas – u šta sam se uplela?

Prvo televizija, onda roditeljski, onda sam i redovan kontrolni pregled baš našla kad ću da zakažem, pa onda da proverim novu štampu knjige, pa i da stignem nekako do knjižare za taj muzički bukvar. Hoće dete u muzičku, a sve što dete želi, neka dobije… Ako nije nešto što baš izlazi iz okvira onoga što prosečan roditelj može svom čedu da priušti.

Možda sve zajedno ne bi bilo mnogo naporno da nam dan nije počeo nepredviđeno u 6.30h. Naglim buđenjem, promuklim pokušajima da se udahne vazduh i brzim pravljenjem pare čas u kuhinji, čas u kupatilu.

Kad otvorih oči, iako ih, da se ne lažemo, pre toga čestito nisam ni zatvorila zbog Mile koja je mrdala i mrdala i mrdala (šta će dete, takva joj noć naišla), ugledah Katarinu kako sedi i počinje da kašlje… Aha, kovid. Pokušava promuklo da kaže da hoće vodu. Aha – nije kovid. Pipnem joj čelo – nije toplo. Znači, nije kovid. Opet se nakašlja. Možda ipak jeste.

Popi vodu i smiri se. Promukla, ne može da govori, a rado bi. Mili je prethodni dan bio rođendan a najveselija u kući bila je upravo ona, Katarina. I najglasnija. Kao i uvek. I kad nije rođendan.

Trčim po šerpu, Miloš je premešta iz naše u njenu sobu uz obavezno mrmljanje zašto je morala i noćas da prelazi i šta ako je sad zarazna.

Vadim na brzinu tri šerpe različite veličine, hvala bogu pa kod domaćice ima bar šerpi koliko hoćete. Za razliku od karmina, što sam saznala malo kasnije u toku dana.

Šerpe sa proključalom vodom stavljam oko Katarine. Takoreći, bila je okružena šerpama, kao da ću svakog trenutka da je teram da kuva špagete. Odmah joj je bilo lakše. Premestismo je u kupatilo, dobro ga naparismo i tamo joj se glas povrati. Gledam na sat, nema ni sedam. Miloš se već spremio da je vodi u dom zdravlja, kaže da sigurno nema gužve. Bio je u pravu. Vratiše se kući u sedam i dvadeset. Očekivah da mi ispriča kako su je detaljno pregledali, uzeli briseve, poslali na analizu. Dobih samo objašnjenje da je u pitanju klasičan laringitis.

Znači, ipak postoje i stare, da ne kažem dobre, bolesti kao i pre kovida. Ipak je moguće da neko ima neku infekciju a da nije kovid, kovid, kovid.

Počeh pripreme za gostovanje na Prvoj televiziji. Nije mala stvar da gostujem u gledanoj emisiji ‚‚150 minuta“.

Pozvala me je Marijana, baš bih volela da je upoznam, veoma prijatno zvuči preko telefona. I pitanja koja mi je poslala su birana i pažljivo smišljena. Vidi se da je čitala knjigu. Jedva čekam. S druge strane, koliko je ono prošlo? Petnaest, ne, šesnaest punih godina otkad nisam bila u medijima. Ni kao domaćin, kamoli kao gost. Uvek mi je bilo lakše da postavljam pitanja, nego da odgovaram na njih. Pisala jesam, ali ovo je drugo. Trema? Ako se ne onesvestim, kao što je bilo slučajeva, ili ako se nedaobog sapletem o neki kabl, čemu sam sklona i bez treme, biće super… Gutanje knedli, vibriranje glasa nije ništa naspram padanja a ja sam oduvek tip koji ide na sve ili ništa.

Dakle, sređivanje. Kosa kod frizera sređena, znam šta ću da obučem, dolazi najteži deo… Šminka! Kad mi rekoše da je bolje da se sama našminkam ako već nemam poverenja u tuđe ruke, kao da me udariše lopatom po glavi. Ne volim da menjam, mešam i pozajmljujem tuđu maskaru i karmin ni u najboljim vremenima, kamoli u vremenu korone. Znači – sama svoj majstor.

Neku kremu u boji imam, rumenilo, korektor za podočnjake, ako nešto imam, o da, to je korektor za podočnjake… Puder nemam, šta da radim, ubiti se neću. Nego, rekli su ovavezno da stavim karmin. Da, karmin. Svaka žena u kući ima karmin. Sem toga što ja očigledno nisam svaka ili nisam žena, jer karmin ne nađoh. Imam neku olovku svetlo roze boje, fino mi stoji, taman da se uklopim uz boju zida u pozadini, ako je zid beo… Tražim dalje i nađoh jarko crveni karmin, kupleraj stil koji mi se tako ni uz šta ne slaže, da ga odbacih kao lošu misao u istoj sekundi. Setim se kako je nedavno Mila muljala neki po ustima, verovatno mi je pojela taj jedan odgovarajući što sam imala.

Foto: Unsplash
Pretražih torbe, svaka pametna žena uvek ima neki karmin zaturen u dubini neke torbe. Ništa.

Završih u Ivoninoj sobi, poslednjem uporištu odbačene šminke. Otvorih drugu fioku i jes! Karmin! Neke nedefinisane tamno ljubičaste boje, doduše, ali karmin je. Htedoh da ga namažem i uplaših se kad iz one tube izađe nešto crno. Ili Zombi apokalipsa ili Akademija devedesetih. Zamislih sebe kako kao pisac ozbiljne knjige gostujem nafrakana kao isterivač đavola i odmah odustah od te ideje. Pa dobro, Ivona sine, da li je moguće da nemaš nijednu normalnu boju ovde? Ispadoše mi neke tužne senke za oči, od kojih jednu pokušah da namažem na usta, ali to nije to. Lepo piše na kutiji gde se šta maže. I onda, u trenutku odustajanja i mirenja sa sudbinom da ću se bez karmina pojaviti pred širokim auditorijumom, kao i uvek, svetlost me obasja! Eto, njega, sakrio se u sam ćošak fioke… Dođi ovamo, ne plaši se, aha, moj si! Divan karmin braon boje! One onako vampirske divne boje! Stavih malo, pomešah sa onom svetlo roze olovkom i… Boja čuda čine! Skoro da sam mogla da prođem kao skroz normalna!

Marijana je stvarno fina žena. I prirodno lepa. I profi našminkana. Kad me organizator uvede u šminkernicu, ustuknuh pred onim zajedničkim četkicama i ostalim šminkerskim vragolijama. Profi šminkerka reče da sam pristojno našminkana, valjda žena nije htela da me uvredi, lepo vaspitana i doda mi puder na nos i na podočnjake, da ih ublaži.

Pri ulasku u studio više sam snimala one kablove okolo, jer znam da mi od njih vreba opasnost veća nego od treme. Ma, kakva trema, kad ih prođoh a ne zapeh ni za jedan, sunce me ozari. Ostalo je bajka…

Posle toga, krenuše poruke pune lepih reči i pohvala, mamine suze i svekrvina umetnička zahvalnica na viber poruci. Kad ona sroči, to stvarno zvuči.

Nemam vremena da vidim snimak, trčim na roditeljski.

Tamo se vratih u srednji vek. Sve podatke popunjavamo olovkom na papiru. Iako smo ih već predali školi i iako škola već ima te podatke. Sva sreća, učiteljica je jedna prava duša od žene, pa je uspela da ublaži još jedno razočaranje u sistem.

Ne stajem, žurim dalje, jedva stižemo da se nađemo sa vlasnikom štamparije, novo izdanje biće još lepše.

Koliko je sati? Aha, ako ne bude gužve, stižemo i po muzički bukvar i taj metalofon…

U 19.55 utrčavam i s vrata dovikujem šta mi treba.

Kaže jedna smirena žena, polako, ima vremena, stižemo, ne brinite. E to je prodavac, a ne ove novokomponovane što prevrću očima dok udaraju šarenim noktima od deset santimetara po tastaturi pa nikad ne znaju koju su karticu izabrale u kompjuteru i uvek traže pomoć. Jednom će mi doći da sama otkucam i otcepim račun.

Stižemo kući, nema još pola devet.

Glava ko globus, odeća izgužvana, deca umorna, traže da spavaju, a na ustima i dalje onaj karmin, lep, vampirski… da me podseti da dan ipak nije prošao uzalud i da sam bar nešto danas uradila kako treba.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *