Jasle, šah i onlajn budućnost

– Da Vam kažem nešto iskreno! – poče Milina vaspitačica bez zadrške.
– Ona… – ne znam zašto počeh da se preznojavam.
– Ona je… – gledam one stepenice koliko su blizu u slučaju opasnosti i prebiram po mislima šta je mogla sad da uradi… Da rasturi neku igračku na sitne komade? Jutros je to već uradila sa Katarininim novim metalofonom. Obično se ne ponavlja. Da baci u smeće nečiju svojinu? To uvek radi kad joj nešto dosadi. Za ovih nepunih sat vremena ne znam šta je moglo toliko da joj dosadi. Da nešto isprosipa, isfleka, izmrvi, ofarba? Pre polaska samo je malo prolila ono jabukovo sirće… Ništa strašno, možda jednu čašu. Po parketu nasred dnevne pa je pokušala da utrlja nogom kad sam je uhvatila… Samo sam je jednom presvukla pre vrtića.

Dok sam tako razmišljala učinilo mi se da čujem nešto nalik:
– Pa ona je jedno tako dobro dete da nemam reči!

Progutah knedlu i drhtavom rukom pokušah da spontano pokažem na MOJU Milu, kad mi prođe kroz glavu da se sigurno obraća nekom drugom. Pa, ime Mila je danas tako često. Otvorih usta, okrenuh se oko svoje ose, ni glas da izađe od nemoći da poverujem u to što čujem.

Baš tada mi vaspitačica potvrdi da stvarno misli na moju Milu i da tu nema greške.
Pogledah u svoju devojčicu koja je stezala neku plavu flašicu, previše lepu da bi takvu delili po našim vrtićima. Čučnuh pored nje i pokušah da joj uzmem flašicu, kad me vaspitačica iznenađeno upita:
-A štaaa? To nije njena?

Malo me je grom opalio posred čela u istom trenu, jer ko bi normalan poželeo da mu dete drži tuđu flašicu sa vodom u vremenu korone?!

Progutah novu knedlu i pomislih na one sa šljivama, kad ih već toliko gutam danas što da ne napravim da imamo svi za dezert. I tako ja sa pokušajem da se setim kako ide recept, danas saznah da je u ova zla vremena moje dete treći dan vrtića prisvojilo tuđu flašicu.

Nada uvek umire poslednja, pa hrabro upitah gospođu vaspitačicu da li je slučajno pila iz nje, kad me prostreli njeno iznenađeno:
– Kako, pa zar to nije njena?
I dodatno, da me rasturi do kraja:
– Pila je, sve vreme ju je držala, mislila sam da je njena.

Kuku majko, gospode i svi sveci sa neba… Pa gde baš u vremenu korone da mulja tuđe, nepoznato i neispitano… Ona knedla mi se tačno zaglavi pa izbi u vidu kapljica znoja koje bi me orosile ionako, bez obzira na spoljnih trideset stepeni. I šta sad? Ništa, teraj dalje. Dok možeš.

Nakašljah se i shvatih da je i to pogrešno u vremenu korone jer me dve majke koje se tu zatekoše, pogledaše popreko, pa sa glupavim kezom koji nabacim svaki put kad mi je neprijatno zbog tuđe greške ustadoh i klimajući glavom stadoh da slušam pohvale na Milin račun.

Na putu do kuće svratismo do škole po Katarinu koja mi je, čim me je ugledala, dobacila da ona jedina nije imala pribor za likovno. Nije se mnogo potresla zbog toga. Kad zabaci ranac, počeh da preturam po njemu tražeći flašicu vode koju sam joj jutros spakovala. Upitah je da li je delila sa nekim vodu, na šta se ona krajnje iznenađena pobuni i reče:
– Pobogu, mama. Zašto me to pitaš?

Pa jeste. Ali, posle onoga s Milom, nije ni čudo.

Kod kuće setih se da su nam na roditeljskom dali neko pismo sa ponudom za onlajn školu šaha. Katarina naravno želi da ide. Već dve godine uči s tatom da igra šah s vremena na vreme. I igra protiv kompjutera. Ona želi i muzičku školu i hor i mačevanje i sad i šah.

Ja se upitah kako od jedne opuštene mame dođoh do ove ambiciozne, sa gustim dečjim rasporedom.

Lepo, svaki put kad nam nešto ponude, ja nju pitam da li hoće. Ko ovca. I onda ona kaže da hoće. Sve. I onda ja ko prava ovca, kako se ono kaže – popasem. Da, baš tako.

Tako u neko doba dana poslah prijavu za školicu šaha. Uveče mi zazvoni telefon. Nepoznat broj. Oho, opet neka televizija!

S druge strane muški glas pita da li sam pored kompjutera, da li mogu sad da se ulogujem na platformu.

– Teško, gospodine. Nisam ni blizu kompjutera. Ja evo u kuhinji, hvala na pitanju.

Čovek u šoku, a ja baš tada dobih inspiraciju.

– Evo gotova gibanica, vrela takoreći, a knedle nisam stigla… I ja danas da ne stignem nešto.

Čovek ćuti. Neki dobrica. Vidi se da je šahista. Razmišlja o sledećem potezu, ali oseti se da se ovakvim komentarima nije nadao.

Zato ja nastavih:
– Ako ćete Vi o toj platformi, daću Vam našeg kućnog administratora. Taj Vam je uvek uz kompjuter.

Čoveku laknu, ote mu mu se uzdah olakšanja, promuca nešto kao odobravanje i ja pružih telefon Milošu. Dok sam se vratila s jogurtom, platforma već postavljena.

Došlo meni da zaigram partiju. Naravno da se šalim.

Odložih oduševljenje za sutrašnji dan i prvi onlajn čas. Baš me zanima kako će sve to da izgleda.

Generacija budućnosti na moje oči menja svet.

Dok oni porastu knedle sa šljivama će se praviti same od sebe. Šah će se igrati kao sada, onlajn, ne kao nekad kad bi moj deda seo na klupu u parku sa svojim drugovima penzionerima i zaboravio i koliko je sati i koji je dan… A vaspitačice će biti viber dadilje, da osmatraju situaciju dok će deca da se rađaju naučena… Ili će ih čuvati metalni roboti… Što možda i nije tako loše. Samo ukucaš komandu ‚‚ne mešati flašice sa vodom“ i možda stvarno bude bolje.

Možda.