Ikona na dar

Na Institutu smo upoznali novog doktora, koji se Milanu odmah svideo zahvaljujući svojoj neposrednosti i spremnosti da se posveti detetu, da ga ne gleda kao objekat nego kao dete, kao i da pokloni pažnju razgovoru sa roditeljima. Ličio je na jednog čuvenog svetski uspešnog tenisera i odgovaralo nam je da za Milana bude zadužen takav čovek jer je pokazao da je čovek pre svega, pa tek onda doktor. Prišao nam je i rekao da je Milanov CRP visok i da će mu uključiti antibiotike, da bi bilo dobro da ostanemo na Odeljenju. Odbili smo iste sekunde i podozrivo sam pogledala Miloša jer se moja slutnja, koja nije bila bez osnova, obistinila. Hteli smo da vidimo da li će se sutra ponoviti visok CRP ili će početi da reaguje na lekove. Kad je doktor otišao, prišla nam je jedna majka, prijatna srednjovečna žena sa crnom kosom, sa podočnjacima koji su govorili da mučimo iste muke. Njen sin se lečio od leukemije. Bio je veliki mladić od sedamnaest godina. Pored njega imala je još dvojicu sinova, a ponašala se kao da joj je on jedini, nije ga dala. Čula je našu priču i kad me je iz daleka pitala kako je dete i pokušala da nas bodri da će sve biti u redu, ja sam samo nemo odmahnula glavom. Prišla nam je i stidljivo, gotovo nečujno izvadila iz torbe jednu ikonu sa likom Svetog Vasilija Ostroškog. Rekla je da je iz manastira sa Ostroga i da ne gubimo nadu, da mora da bude bolje, da ne smemo da se predamo. Tutnula mi je uz ikonu i mali molitvenik za bolesne i rekla da se ona molila kad joj je sin bio loše, da se pomolimo i da verujemo.

Osećala sam da me obasjava neka svetlost, a nisam to mogla da objasnim, i dalje sam je nemo gledala. Rekla je da se za to ne govori hvala i da se samo prosleđuje dalje molitva koja spasava. Oči su mi se napunile suzama, grlo mi se steglo, Milan mi je klonulo ležao u krilu i mora da sam delovala stvarno kao neko kome je potrebna pomoć, kao napaćena duša koja ne vidi spas. Istog časa kao da su mi se otvorila neka vrata i klimnula sam joj glavom ne znajući šta da kažem. Stegla sam onu ikonu i ponela je sa sobom, držeći je od tada pa nadalje u Milanovoj sobi, u njegovoj blizini. Verovala sam u  taj neočekivani poklon sa puno nade jer sam bila sigurna da dolazi od nekoga ko Milanu želi dobro. Ponovo sam čvrsto i nepokolebljivo počela da verujem u čudo, u nemoguće, u nedostižno, i to me je držalo i guralo da gazim napred, da vučem dete, da teram muža, da mislim da će se sve srediti i da ćemo ponovo normalno živeti, da ćemo opet jednom biti srećna porodica. Ta žena, potpuna neznanka, nepredviđeno i iznenada podigla me je na noge svojim čistim mislima i osetila sam da nisam izgubila nadu, da vera i dalje obitava u meni. Nenadano, promolila se toplina kojom sam bila okružena dok sam odrastala u svojoj zemlji, toplina koja mi je tako snažno nedostajala od početka Milanovog lečenja, toplina koja mi je govorila da i dalje na našim prostorima postoji vera u ljude, toplina koja je poslednjih godinu dana samo bila uspavana i koja me je podsetila sada, u najpotrebnijem trenutku, da nekoliko doktora i ružno iskustvo sa njima, iako govore mnogo, ipak ne čine sistem, celu državu.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *