Srce

Jutros me je, neočekivano i nenadano, ispreturala jedna misao. Odvukla me je od sadašnjeg trenutka i vratila u prošlost, u onaj deo mene gde još žive neki ljudi, iako ih odavno nema među nama. Povela me je za ruku, kao majka kad vodi dete u školu i sasvim sigurno znajući put, videlo se to po njenoj moći da me odvede tamo gde želi bez pitanja i pobune, uvukla u vakuum u kome nisam imala brige kako ću kad i šta da stignem, i podarila mir koji osetim svaki put kada mi se davno proživljene scene lepih trenutaka vrate pred oči. Pipnula sam se po levoj strani. Tu je. Kuca.

Sklanjala sam veš, dečje stvari i naišla na jedne male bele čarape sa crtežom automobila. Jedan je bio plave, drugi crvene boje. Davno kupljeni nazuvci, skoro novi. Obučeni svega nekoliko puta. Neko bi rekao muški. Njegovi. Sećam se i kad sam mu ih kupila. U lokalnoj prodavnici gde sam uvek nalazila poneku sitnicu za decu, malo pošto smo mu kupili patike. Bile su mu potrebne čarapice koje neće viriti iz patika, za leto. Ipak, veći deo leta nosio je samo sandale. Bilo je nepodnošljivo toplo i čarape je obukao svega nekoliko puta.

Kad se rodila Katarina razmišljala sam da li da joj oblačim njegove stvari. Mnogo njegovih nismo ni imali. Sklonili smo ih sve na sigurno mesto, na ono mesto koje se trudimo da ne diramo često, kao da se bojimo da ćemo ih tako istrošiti i pohabati. Kao da one to mogu. Kao da nemaju moć da traju večno kad su već nadživele vlasnika. Kako je to čudno, stvari koje ostanu iza čoveka…  Kad ih obiđemo i kad ugledamo sve te, sada prašnjave i pomalo od vremena načete kutije, srce ume da poskoči kao da je popilo šampanjac pa se ošamutilo. Kao da će da gekne svakog trenutka. A neće. Samo nas vara. Da nam skrene misli, šta li. Da nas tako trgne umesto da nam opali šamar. Možda bi nasilje jedino u tom slučaju moglo da bude od koristi…

Sve su kutije spakovane i odložene. Nekako su se ove čarape provukle među stvari koje su bile pogodne i za devojčice. Držala sam ih u fioci među njenim ostalim čarapama i sećam se da je volela kad joj ih obučem. Pokazivala je prstom na autiće i izgovarala polako au-to.

Pre neki dan sam ih nesvesno obukla Mili. Prvi put otkad je stasala za taj broj. Oduševila se kao da nikad nije videla čarape sa crtežom. Smejala se i smejala i zagledala autiće na nogama svakih pet minuta. Deca uvek na fascinantan način nađu razlog za najiskreniju radost. Pomislila sam na sve one savete i bapske priče da li treba deci davati i oblačiti tuđe stvari. Kažu, svaka stvar nosi pečat onoga kome je namenjena i ko joj je vlasnik. Kažu, ne valja mešati stvari, uzimati tuđe, prisvajati… Ne valja prenositi energiju na drugoga…

Hm, mešati? Pa odavno sam ja izmešala ljubav prema svima njima, svoj mojoj deci i pojedinačno i zajedno. I napravila specijalitet za koji recept ne dam nikome.

Milan nikad nije bio sebičan. Milan je i dalje moje dete. Bez obzira na sva pravila koja važe i po kojima on nije više fizički prisutan među nama. Znam da bi voleo da njegove sestre nose nešto njegovo. Makar čarape. Makar male bele nazuvke sa automobilima. Nema veze što je ostavio svoj pečat na njima. Ostavio je on u našim životima nešto mnogo dublje i veće od stvari koje se trudimo da ne uzimamo često u ruke. Nešto mnogo važnije od svih bapskih priča ovoga sveta…

Udara me po levoj. Lupa sve jače.

Izvadila sam ih iz fioke i oči su mi se orosile. Čudno je kako nešto tako beznačajno kao što je stvar, odevni predmet, garderoba može da pokrene čitav svemir emocija i da ih zakovitla kao oblak kroz koji se kreće i leti onaj tasmanijski đavo iz crtanih filmova mog detinjstva. Počne kao omanji tornado i na kraju se pretvori  u rušilački pohod na sećanja i uspomene. Na sve ono što čuvamo i od čega svakodnevno bežimo samo da ne bismo poklekli pred trenutkom koji obara s nogu i najveće džinove među nama.

Ne damo srcu šampanjac, koliko god da ga slatko mami.  Jer, srcu je zabranjeno da pije u radno vreme. Kad mu vreme istekne, tada, eh tada je valjda dozvoljeno sve.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *