Ko još voli taj šah

Deka bi bio ponosan na nju. Znam da bi.
Sigurno.

Deka je voleo da igra šah. Koliko puta se desilo da zasedne sa svojim vršnjacima na mestu određenom za ulične partije šaha između dobro poznatih komšija, u zgradi pored naše, na klupi tačno ispred ulaza u kome su živeli njegovi drugari, sabraća i saborci, sakupljeni ispod strehe koja ih je štitila leti od žege i s jeseni od kiša. Svaki put kada tuda prođem kao da ih i dalje vidim u pantalonama klasičnog kroja sive ili oker boje i diskretno kariranim košuljama. Mnoge od njih pamtim po upečatljivim kačketima kakve su nosili Prle i Tihi, i čuvam ih u sećanju načičkane jedne pored drugih kako vire iza ramena onih ispred i pokušavaju da prate, za njih, tako bitnu igru.

Kada bi ga nana tražila, drobeći sitno sebi u bradu zašto ga još nema kad treba da otrči hitno do prodavnice po flašu ulja dok ona pristavlja ručak i dok rukama uvrće nespretno krajeve kecelje sluteći zašto ni bog otac ne može da ga nađe, u jari koja bi isijavala sa asfalta, ja sam znala gde je. Znala sam da je našao utočište od nepodnošljive letnje sparine samo nekoliko metara dalje, u senci zgrade koja je spremno primila i njega i sve njegove vojne drugove, posle mnogo godina lutanja, traganja i premeštanja po mnogim gradovima u unutrašnjosti. Bilo je to vreme kad je dužnost bila dužnost i kada se ljubav prema otadžbini branila životom. U društvu sličnih komšija, i po godinama i po navikama, koji su udubljeni u sledeći potez majstora ili velemajstora, kako su se već međusobno nazivali, pomno pratili svaki izraz lica igrača na potezu i glasno komentarisali put ka pobedi ili porazu, hukćući naglas zbog žege i brišući spremno ogromnim platnenim maramicama krupne graške znoja sa čela. Vreme oduška posle krvavo zarađene slobode konačno je ubiralo svoje plodove. Plodove iskrenih veza i čvrstih prijateljstava zasnovanih na istim mukama i putevima utrtim do večnosti. Ponekad su bili toliko glasni da sam ih čula sa terase koja je gledala baš ka toj čuvenoj šahovskoj klupi. Graja puna radosti bez obzira da li pobeđuje ili gubi njihov favorit uvek je bila živahna, iskrena i ispuštena iz samog srca, kao da je parirala popodnevnoj skupini dece koja se mogla isto tako čuti nadaleko.

Foto: Unsplash

Tačno bih znala kad se partija završila. Povici u kojima kao da su se takođe takmičili, nadglašavali bi jedan drugoga. I onome ko nije pratio, bilo bi jasno u tom trenutku, dok sluša horski uzdah olakšanja ili ushićenja da se nešto završilo. Njima bi obično prethodila zategnuta tišina u kojima onaj igrač koji je sateran u ćošak razmišlja kako da se što manje obruka. Sve oči uprte u njega, a bilo bi tu očiju iz svih delova novobeogradskog bloka u kome smo živeli, i iz okolnih ulaza, i iz zgrade preko puta koju smo zvali ‚‚petica“, čak i iz ‚‚šestice“ koja se nalazila dalje, pa obavezna svita iz solitera… Nije bilo jednostavno gubiti partiju šaha pred takvom publikom. Na trenutak kao da bi svet stao, tako bi zazujala tišina. Onda bih na osnovu uzdaha olakšanja i radosnih povika saznala da je partija gotova i radovala bih se što će se deka uskoro pojaviti na vratima.

Ako je i bila gužva i ako nisam u prvi mah mogla da raspoznam figuru mog deke, nisam brinula. Uvek bih u masi starijih lica i prosedih frizura pronašla ono dobro poznato i drago, nekadašnjim brigama obloženo i ogromnom radošću, posle velikog ratnog uspeha, osvetljeno lice od kog potičem. Deka je bio glasan i uvek bih ga prvo čula pre nego što ga ugledam. Bilo da u tom trenutku povlači presudan potez, bilo da samo prati igru preko ramena drugih igrača.

Voleo je šah. Toliko ga je voleo da je godinama zdušno pokušavao da me nauči pravilima ove zahtevne igre. Bez obzira  na to što ništa nisam pamtila. Bez obzira na to što sam se vidno igrala sa figurama zamišljajući da su pioni čovečuljci i da su kralj i kraljica pravi gospodari mog izmišljenog kraljevstva. Čuvao je tu drvenu kutiju kao oči u glavi i izvlačio je samo onda kada bih baš bila uporna da želim stvarno nešto da naučim. Svaki put moja dečja navalentnost bi pobedila i svaki put bih ga prevarila. Nisam zapamtila ništa više osim činjenice da postoji rokada i da ona znači da kralj i top tada menjanju pozicije. Ili tako nešto. Valjda.

Foto: Unsplash

Zato sam i bila skeptična kad je Miloš prvi put pokazao našoj Katarini šahovsku tablu. U istom uzrastu kao kad je nekad davno mene moj deka pokušavao da nauči da igram šah. Ređala je figure i gurala ih, vrteći ih ručicama, gubeći ih svuda po stočiću u dnevnoj sobi i pakujući ih potom na skroz pogrešan način. Mamina ćerka, nema šta. Tek koju godinu kasnije, kad sam jednog dana slučajno izvadila kutiju jer sam našla jednu zaboravljenu figuru ispod stočića i kad je Katarina bez greške poređala po šahovskom polju sve figure, i crne i bele, ostala sam zatečena i zbunjena kad je zatražila da odigram sledeći potez… Jedva sam joj objasnila da je ne lažem da ne znam da igram šah i izgovorila sam nešto zbog čega mi se učinilo da na sekund vidim prekoran pogled mog deke… Njegove plave oči nikada nisu sevale, čak ni kad je imao razloga da se ljuti na mene. Ipak, u tom trenutku imala sam priviđenje da me prekoreva, jer sam naivno rekla, braneći se od tvrdoglave šestogodišnje devojčice koja nije prihvatala moje objašnjenje, kao da ju je deda lično podržao u nastojanju da od mene čuje argumentovano obrazloženje koji je to razlog zbog kog ja nikad nisam naučila da igram tu igru, kad sam rekla da stvarno ne moraju svi na svetu da znaju da igraju šah… 

Tada sam se setila da moje dete nema samo moje gene. Bar joj otac zna da igra šah. Sećam se kako je deka spremno izvadio šahovsku tablu onda kad mu je Miloš samouvereno potvrdio da igra ovu čudesnu igru. Ne sećam se ko je pobedio. Nije ni bitno. Onda mi se opet pred očima prikazao nasmejani dedin lik… i odjednom mi je bilo jasno zašto nikad nije odustao od svoje sumanute ideje da me nauči šahovskoj igri…

Kad je u školi dobila papirić sa ponudom za školu šaha, Katarina je uskliknula bez premišljanja, radosno skakućući naokolo, da želi da uči šah. Nikad mi na pamet nije palo da će moje dete voleti šah. Mora da je deda to znao. Mora da je razmišljao da je dobro da prenese na potomke sve ono što on sam zna, da utre začetak nečemu što će možda tek godinama, decenijama kasnije stvarno zaživeti i ostaviti trag na buduća pokolenja. Deda nikad nije odustajao od budućnosti.


Foto: Pixabay

Srce mi se ispunilo ljubavlju onda kad sam je slučajno čula kako učitelju sigurno i spremno odgovara da se lovac kreće u obliku slova G. I ponosom sam se naduvala kao neka zlatna kvočka kad je dodala ‚‚ćiriličnog slova G“, kao da je njoj do kraja jasno šta je latinica a šta ćirilica… I kao da ide u neki treći razred, a ne kao da još nije čestito naučila ni celu ćirilicu.

Sledeća misao otišla mi je decenijama unazad. U moje detinjstvo i trenutke kada moj deda pokušava nemoguće… Učnilo mi se da se smeje, i to nije daleko od istine jer on se uvek smejao. Jedino što sada nisam ispred njega sedela ja, sedeo je neko sličan meni. Neko ko je mali kao što sam bila mala ja i ko spretno povlači figuru na polju. Na tom polju večnosti…

Pomislila sam kako bi deka bio ponosan na Katarinu. Sigurno bi bio ponosan na nju. Na nekoga njegovog ko voli šah kao on. 

Dok Katarina iz dana u dan uči i saznaje sve više o šahu, tamo gore, visoko gore, moj deka nastavlja svoju misiju. Vidim ga kako se neprestano smeje pun ljubavi dok otvara staru drvenu kutiju i postavlja figure pred jednog dečaka.

Dečaka zlatne kose…

I znam, sasvim sigurno znam da bi danas bio ponosan na nju.

I verujem, silno verujem da tamo gore povlači sjajne poteze i igra partiju koja se nikada neće završiti… 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *