Stranci

Gosti su joj bili iz daleke strane zemlje. Volela je sa njima dugo da sedi, noću, na terasi. Nije bila pričljiva. Nije osećala potrebu, kao mnogi, da govori i onda kada to nema nikakvog smisla. U sebi je gradila paralelni svet sa onim stvarnim. Tamo reči nisu igrale glavnu ulogu. Umela je da sluša. Njima je prijalo da joj prave društvo. Mislili su da je usamljena, da nema nikoga…

Želeli su da je nasmeju, neko im je rekao da u njenoj zemlji osmeh leči. Prvo nisu znali kako, nisu bili sigurni da li ih ona razume. Najmlađi, sin iz te porodice, bio je najuporniji. Satima bi je posmatrao a onda bi smelo prilazio, kao kavezu u kome je zbunjeni tigar vec imao obrok i nije više osećao glad. Dečak je polako počinjao priču, objašnjavajući rukama. Uživala je u njegovoj mašti, znala je da on samo izmišlja.

Roditelji su mu bili drugačiji. Na prvi pogled strogi, odmereni. Tek kada su joj se i oni približili, videla je da je to njihova maska. Da li za decu kako ne bi saznala da su im i mama i tata ponekad nesigurni, ili za svet, to nije znala. Nisu hteli da joj otkriju.

Devojčica je imala radoznale oči i više je volela da se mazi nego da priča. Sa njom je bilo pravo uživanje sedeti u sumraku na terasi i posmatrati ljude.

Upoznavajući njih sticala je bogatstvo. Iz dana u dan bili su sve prisniji. Težak zadatak obavljali su sve lakše, gradili su poverenje. Njen osmeh označavao je prihvatanje. Promenila je i redosled svojih obaveza zbog njih. Uživala je u njihovom drustvu. Samo ju je malo brinula devojka. Kao da je bila ćutljivija od nje. Često se povlačila u sobu, ostajala tamo dugo a zatim izlazila iritiranih crvenih očiju. Govorila je da ima alergiju. Pokušavala je da učestvuje u razgovoru, ali njen odsutni pogled ju je odavao. Roditelji su se pravili da ne primećuju, dečak i devojčica stvarno nisu primećivali. Posmatrala ih je sve, ne shvatajući zašto bliski ljudi u određenim situacijama komuniciraju najteže. Nije joj bilo jasno zašto je lakše izjadati se strancu, čak i kada ne znaš da li te sasvim razume. Sa takvim mislima ustala je jednom usred noći, bila je žedna. Na terasi je zatekla devojku. Sedela je nemo, gledala u daljinu. Odlučila je da joj ispriča nešto.

Foto: Pexels

– Nikada nisam doživela nešto ovako lepo. Poznajem mnoge ljude ali družim se samo sa onima koji to zaslužuju. Davno sam shvatila da nije dovoljno samo čekati ako želim nešto veliko. U sebi vrebam trenutak, zamišljam da se na šinama vrti oko mene i da samo treba da ga prepoznam da bih ispružila ruku. Nije mi naporno to što sam ruku pružala bezbroj puta. Znam da si sve razumela iako ne govorimo isti jezik.

Devojka ju je zagrlila, poljubila u desni obraz. Na terasi su zajedno dočekale jutro. Posle nekoliko dana spremali su se za odlazak. Bila je tužna. Dečak je kao i uvek najviše pričao, devojčica joj je sedela u krilu, roditelji su iznosili torbe, devojke nije bilo…Vratila se taman kada su polazili. Šapnula joj je nešto nerazumljivo ako se šapat posmatra kao reč, ali ona je znala o čemu devojka priča.

Dok su se udaljavali tugu je sve više zameljivalo osećanje zadovoljstva, radost kada se pruži uteha onome kome je potrebna. Posmatrala ih je dok nisu postali tačkice u daljini. Stajala je sama, na terasi, širom ispruženih ruku…

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *