Neophodnost ljubičastih očiju

Njeno malo lice gledalo me je čudnim očima. Bile su ljubičaste. Naslonjena na ogradu blizu stepeništa, mirno sam posmatrala njen nestanak. Ledeno spokojna mogla sam i da se osmehnem. Nisam. Setila sam se sličnog prizora, onda kada sam postala svesna da postoji. Bila sam u prostoriji u kojoj sam zarobila svoj život. Blizu istog stepeništa koje sam sada prelazila, trijumfalno gazeći milione i milione istih lica kao njeno. Sva su bila tu, bezizrazna i sitna, bezopasna u svojoj umišljenosti…Tada je moje iskustvo bilo ograničeno razmišljanjem o bezvrednosti ljudskih postupaka. Nisam znala više od onoga što sam htela da znam. Odbijala sam da plačem i kad je izgledalo da ću se slomiti od tuge i izgubiti negde u vazduhu…Gonjena samouništenjem vršljala sam po sopstvenim mislima, cedeći iz njih sve…jedino što valja. Zaključala sam vrata, uživala u samoći kad sam shvatila da nisam sama. Izašla je iz ogledala. Imala je malo lice, bele obraze i ljubičaste oci. Bila je ružna. Ali potrebna. Zgrabila me je ogromnim šakama za glavu i počela da me trese. Stajala sam mirno iako me je glava bolela sve jače. Šake su bile veće i veće, neprirodne i grube. Skoro da me nisu dodirivale a opet su me mučile. Osećala sam bol, oštru i neobjašnjivu, kao da mi je smetalo i prijalo u isto vreme. Nisam izdržala. Prošli su sati kad sam shvatila da plačem. Pobedila je. Pakosno se smejala i nešto ponavljala na nerazumnom, izmišljenom jeziku. Znala sam šta to znači. Uhvatila sam je vrhovima prstiju i pritisla kao bubu…

Foto: Pixabay

Nisam mogla da je ubijem. Bila je jača. Izmigoljivši se između prstiju, pobegla je ispod kreveta. Tražila sam je. Bila je spretnija. Kad sam pomislila da je nestvarna, skočila mi je na rame i ujela za obraz. Vrisnula sam i besno posegnula rukom. Već je bila na drugoj strani sobe. Trčala sam. Bila je brza. Mamila me je njena drskost. Mrzela sam njene ljubičaste prodorne oči. Želela sam da je nema. Rugala mi se bezobrazno a iz nje su izlazile druge, nove i nove…Što sam bila starija, bilo ih je više…Malih, velikih, ružnih, nerazumnih, neobjašnjivih…Sve su bile potrebne…

Sada, dok sam se penjala, nije više postojala. Bilo je samo potrebno da joj se suprotstavim, da se ne umorim, nađem joj razlog i tako je ubijem… Gazeći je nežno, shvatila sam da svaka postoji da bi bila ispravljena, i da je razlog zbog kog greške nastaju taj da bolje prihvatim sebe.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *