(Sna)lažljivac

Osvanulo je jedno dosadno jutro, kao mnoga druga jutra. Ali, da bi mi gospodin gornji dokazao da nijedno jutro nije isto, podesio je stvari tako da sam vrlo brzo došla do tog saznanja.

Decu sam odvela gde već koju treba i gde ih ujutru ostavljam, jednu u vrtić, drugu u školu i nastavila svojim putem. Onim istim koji se često ukršta sa tuđim čudnim sudbinama, neočekivanim postupcima, rečima koje se pamte i situacijama koje se dešavaju jednom u sto godina. Ova je bila jedna od takvih.

Dok sam slušala Katarinu kako mi objašnjava da joj nije jasno kako učiteljica nije primetila to što se ona prethodnog dana „otmeno“ obukla, misli su mi kretale ka doručku… Od onih sam žena koje mogu u trenutku da se zamisle i da im misli odlutaju daleko. Taman su se bile spremile da otplivaju dalje nego što sam želela, kad me sa tog početka prekida veze sa stvarnošću prenu nečiji glas. Prolazila sam pored nepoznatog čoveka izboranog lica sa nekom malom papirnom ikonom u rukama. Gledao me je pravo u oči i učinilo mi se da mi nešto govori. Nisam ga čula. Stajao je u zavučenom delu zgrade pored lokalne pekare i mrmljao nešto više za sebe nego što je neko drugi mogao da ga čuje. Ne znam šta je to što me vodi u takvim trenucima. Šta je to što me je vratilo nekoliko koraka unazad, kad sam već bila skoro zamakla za ugao. Gledala sam u njega kao opčinjena i još sam mu se izvinila što ga nisam čula prvi put. Obratio mi se odjednom vrlo smelo i glasno, onako kako nisam uopšte očekivala. Odavno se zaustavivši, sad sam mu i prišla da bolje čujem. Da, nije mi se učinilo. Tražio mi je pogaču. Crnu pogaču. Veliku, okruglu, onu koja se vidi iz zamrljanog izloga. Ušla sam pravo u pekaru, iako to nisam nameravala. Da li me je nešto u tom trenutku stvarno začaralo, ko će ga znati, vodila me je želja da pomognem. Kako se ono kaže – put me je naveo – da ne kažem – beskućnik polusakriven u niši betona pored ulaza u pekaru – pravo tamo! Kad ja tamo, a ono… Nešto što uopšte nisam očekivala. Prodavačica koja klima glavom i plavokosa devojka koja plaća drugoj prodavačici. Čujem coktanje kroz zube i nevericu u rečenici:

Foto: Unsplash

– Šta je Vama tražio?

Zbunjena okrenuh se, iza mene nikoga. Kažem polako i oprezno izgovarajući reči kao da me neko tera da ih govorim:
– Po… pogaču…
– Koju? Crnu?

Potvrdno klimam glavom i čujem nešto što mi se čini da nisam ispravno čula.

– Ne može.
– Izvinite… Ne razumem.
– Šta ima da se razume? Ova devojka mu sad burek kupuje… Malopre čovek kiflu. Sad od Vas traži pogaču. Koju pogaču? Ovu crnu?

Opet klimam glavom i sad već plašeći se da me prodavačica raspoložena za isterivanje pravde ne ošamari što hoću besnom beskućniku da kupim hranu, pažljivo pitam da li mogu da dobijem pogaču i opet čujem:

– Ma ne može. Znate li Vi pošto je ona? Ona je ogromna, meri se a kilogram košta 300 dinara!

– Koliko? – sad već i ja izrevoltirana cenom obične veće pogače počinjem da se nerviram.

– Da. Baš toliko koliko ste čuli. Najbolje da mu kupite pogaču.

– Onda…

Počinjem da gledam oko sebe i kada čuh da prodavačica pominje da je pogača od raženog brašna, zatražih joj raženi hleb umesto pogače.

Nisam baš toliko bogata da mogu da kupujem pogače od 300 dinara po kilogramu. Ni za sebe, ni za druge. Odlučih da kupim zamenu.

– Ne može! – začu se ponovo.

– Što sad ne može? – u čudu pitam.

Kaže ne da, neće da dozvoli da ljudi plaćaju za jednog dedu koji izvoljeva.

– More, takvog bih ja… – nije završila rečenicu.

Na to se druga prodavačica nadoveza:
– Pa da, mogu i ja tako! Stanem lepo ispred i tražim od svakog da mi nešto kupi, da imam dovoljno za ceo dan!
– Pa jeste tako nekako – nasmejah se ja, ali nekako oporo.

Foto: Unsplash

Nisam sigurna da je baš iz hira stajao tamo tako dugo u teget iznošenoj jakni, sa starim pohabanim tamnim šeširom kakav je nekad nosila gospoda. Nisam sigurna da je iz obesti izvadio onu ikonicu i pokazivao je prolaznicima.

– Vi njemu raženi hleb? Pa da li Vi kupujete raženi hleb?
– Da, kupujemo! – odgovorih ko iz topa.

Ućuta se ona tada na moju odlučnost i neodustajanje da kupim nešto za jelo čoveku kog ne poznajem i pruži mi papirnu kesu sa teškim raženim hlebom. Koliko god da je težak bio, imala sam osećaj da nije težak kao sudbina tog čoveka.

Iskobeljah se iz razgovora sa ljutom pekarkom i odnesoh hleb onom snalažljivcu.

Zahvalio mi se tiho kroz stidljiv osmeh i spremno ga dočekao u naručje. Znala sam tada da bi tako prihvatio bilo šta. I pogačicu. I najobičniju kiflu. Nije on znao koliko košta pogača. Sigurno nije znao.

Posle neočekivane ljutite reakcije prodavačica iz pekare, vratio mi je osmeh na lice.

I osmeh i veru u ljude koji su spremno jedan za drugim ulazili kod ljutitih pekarki da bi jednom usamljenom nesrećnom deki kupili nešto za jelo.

I pored one uporne sumnje koju su dve radnice u pekari neizostavno bacale po svim kupcima tog neobičnog jutra, u jedno sam sigurna – sit neće nikad nikome tražiti hranu! Ni burek, ni kiflu. Pa ni pogaču. Crnu. 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *