Probudiće se

Sve mislim, probudiće se…

Sve mislim, ustaće, otrešće zemlju sa ramena, iz kose će izvući sunce i ozariće mu osmeh, veran njegovim očima. I blizak srcu, punom i celom. Netaknutom posle svih ovih godina.

Sve mislim, krenuće čvrstim korakom u nove pohode, smele, osvetljene i krivudave, kao što je krivudava linija koja je ispisivala put njegove sudbine, zapečaćene u telu deteta.

Sve mislim, prenuće se. Skočiće! Osvrnuće se!

Trgnuće. I sebe. I mene. I sve nas zajedno. Nenametljivim dečjim suzama obrisaće sve nevolje. I zakoračiće u lepotu koja nas stidljivo gleda sa vrhova litica, ne pokušavajući da dotakne nedosanjane snove.

I trčaće. Juriće kao nikada pre. Susretaće sitna zla i zaobilaziće ih bez dodira. Preskakaće ih bez napora. Biće brži od vetra, od pume, od talasa na moru… Jači od najjačeg tornada… Veći od najvećeg diva među divovima. I neuhvatljiviji od najnemirnijeg oblaka.

Sve mislim, pokušaće. Bar jednom. Možda sada. Možda nikada. Možda…

Sve mislim, otvoriće oči i neće ga boleti ni jutro ni dan ni veče. Baš sam smešna, vreme ne boli…

Sve mislim, ne, nisam u pravu, boli, mene boli… I vreme i mesto i vek, i godina, i godišnje doba, i mesec, i nedelja, i dan, i sat, i minut, i sekund… Sve… Sve može da boli. Baš sve. Pa i vreme.

Sve mislim, igraće se sa nama kao senka na suncu. Moći ćemo da ga vidimo, ali ne i da ga uhvatimo. Da ga pipnemo. Da se uverimo da je pravi. Da je tu.

Nikad više.

Iako mislim da će se možda… probuditi.

I da će ustati u snu i dotrčati do nas. U pun krevet. Kao njegova sestra kad sanja ružan san. I kad ne možemo da joj objasnimo da je san, da nije java, da nije pravi…

I maziću ga, okružiću ga zagrljajem i rukama, i neću mu dati da nađe izlaz odatle. Nikada.

I ljubiću ga po glavi, po kosi, po trepavicama, po koži koja miriše na dolazak i budućnost. I čuvaću ga takvog, netaknutog, celog… Bez tragova prošlosti… Bez ožiljaka.

 I neću ga pustiti nikada. Nikada. Nikada. Jer…

Sve mislim, probudiće se, vratiće se na novi put, utraće sveže tragove nade i dobrote u stope koje su drugi pohabali nebrigom.

Dići će se, sam. Sam i ceo. Svoj. Netaknut. Spreman da podeli želju za životom sa drugima. I da je ima… Da želja bude jača… Jača od bola. Od svega.

Sve mislim, probudiće se… Probudiće se… Probudiće se.

A znam da neće.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *