Pesma bez reči
Nije mi rekla ni reč, a ja sam sve razumela. Ponekad je lepše kad se ljudi razumeju bez izgovorene reči.
Danas je bila zamišljena i znala sam da se nešto sprema. Nešto što nisam očekivala. Što nismo očekivali ni nas dvoje. Što nije očekivao ni on. Što nije očekivao niko.
Ume da se zagleda u njegove slike i da kaže da se nada da će biti dobro… da će se dobro završiti.
Pitam se da li sva deca umeju da iznenade tako nelogično zrelim mislima za svoj uzrast. I da li je uopšte uzrast bitan za tako velike misli? Ponekad se pitam koliko u stvari ona ima godina… Nešto mi govori da snaga misli jedne šestogodišnjakinje nije srazmerna vremenu u kome odrasta. I da može da dotakne svemir za sekund, iako to nama izgleda nemoguće. Da razbije istinu na komade i da rasparča tugu u stakliće šmirglajući joj vrhove tako da nikad nikoga više ne može da pridobije i pobedi…
Pitam se da li se plaši…
I pitam se da li je to slučajnost i da li će se ponoviti. A znam da nije. Jer, ponavlja se. Sad već godinama.
Dok mraz iz dana u dan steže sve jače, brijući iskusno po obrazima pri svakom jutarnjem izlasku iz toplog, u našoj kući pravimo se da je sve po starom. Da jedan novembar više u našim životima ne može da promeni mnogo toga, da nije bitno, da stvarno nije bitno koja je godina… Ni činjenica da bi on sad imao trinaest. A da večno ima četiri i po.
Bili smo na groblju, odneli smo cveće. Deca su vršljala po sunčanom danu, kao da je to odlazak na piknik. Moja deca idu na groblje od malih nogu. Učimo ih da to nije ništa strašno. I nije… Tamo ne može niko da ih povredi. Niko. Zato što tamo nema nikoga.
Nije mi rekla ništa, napisala je…
Ako postoji devojčica koja ume snažno da voli nekoga koga zna da nikada neće upoznati, to je ona. Zvuči čudno, ona koja voli nekoga ko ne postoji…
Nije mi rekla ni reč, spojila je na papiru najlepše misli koje me teraju da verujem.
Dok mi se približavao sa važnim izrazom na licu, noseći iscrtani komad papira, znala sam. Znala sam da je nešto uradila. Nešto drugačije, značajno, veliko, neočekivano.
Pružio mi je gutajući knedlu tu malu hartiju sa bordo ižvrljanim flomasterom. Mala srca, krst i poruka… Otvorio ga je, kao da je hteo da se uveri da piše to što je pročitao, da stvarno nešto piše.
Još nije naučila da piše kako treba, prvi razred tek se zahuktava. Dovoljno da kaže ono što može da razume svako ko to želi… Napisala je pesmu. Pravu pesmu. Od samo nekoliko rečenica.
‚‚Poželi želju.
Bori se, M.
Za plovidbu.
Volim te. I mama i tata.
Nadam se da je istina.”
Nije mi rekla ništa, a rekla je sve…
