Čija je frizura lepša

Koliko puta sam ti rekla da se hrana ne deli sa hrčkom? – kad vam dan počne ovakvom rečenicom u sedam ujutru, šta možete da očekujete do njegovog kraja?

Mila vitla sa semenkama iz Dragoljubovog kaveza po kući, dok Katarina ne može da se probudi.

Gospodin Lepamifrizurabašmilepa ulazi u kupatilo.

Dok pokušavam da se očešljam pred ogledalom u predsoblju, Katarina me spazi i znatiželjno priđe. Nije mi se prikradala, ali se nečujno primakla da sam se skoro trgla na njeno dubokoumno pitanje:

– Pokušavaš da budeš lepa?

Došlo mi je da kažem ‚‚Vala ne znam šta pokušavam, jer šta god da je, ne ide mi od ruke…“

Umesto toga rekla sam samo kratko:

– Da.

Ona se nekako namršti na moju konstataciju i doda kratko kako bi možda trebalo da razmislim da odem kod frizera.

To ju je Ivona naučila, sigurno ju je ona naučila.

Prelazim ignorisanjem preko snažne dečje visprenosti i idem dalje.

Dok je Lepamifrizura zaključana na sigurnom, verujući u ono njegovo ‚‚Ja ću sve oko Katarine, ti oko Mile, važi?“ ne znam šta ću pre. Ubacim Katarini knjige u ranac za danas, spakujem užinu koju sam pre toga pripremila, sipam vodu u flašicu, spakujem vodu. Izvadim iz ormara šta će da obuče, dam joj sirup, podsetim je da opere zube. Jurim Milu čak do terase i ulaznih vrata, uspem da je stignem. Spremam šta će da obuče, vadim garderobu, mažem je kremama, oblačim polako. Sve vreme sam u pidžami.

Gospodin izašao obučen, sređen, miriše. Sve mislim sad će da dune u šiške nagore, onako kako je bilo moderno kad smo bili mali, zamišlja valjda da je Zdravko Čolić. Šta ćemo kad smo rođeni sedamdesetih, Čola se tek pojavio, žario i palio s onim Lokicama… Ono što naučiš kao dete ostane ti večno urezano. Tako i on. Čola je bog. S tim što on pod tim podrazumeva frizuru. Bog pa bog, aman bre više, pirni u te šiske, čini se i meni će biti lakše…

Dakle, ust’o.

Ja gde sam ne znam. Ni na koju ću stranu. On pucnu prstima ‚‚Polazimo“, Katarina jadna već na vratima, usput doručkovala onih nekoliko zalogaja što sam joj ubacivala u usta dok se oblačila, trči, ne sme da se okrene. Mila ne mora da jede, ionako je pozobala Dragoljubovu hranu, čisto da premosti do doručka u vrtiću. Trčim ja za njima, da ne zaboravi masku. Jebem ti više i te maske, dokle li ćemo. Do marta, do leta, do ko zna kad, do dok nam sam bog ne pomogne. Saplićem se o Miline nove cipele. Joj, baš su lepe. Iz mene se javlja onaj negativac, šta lepe umal vrat da polomiš zbog njih, pusti ti lepe i spremaj to dete. Gledam na sat, koji minut pre osam, utrčavam u kupatilo, gledam se, kao da se nisam očešljala ne samo danas nego nekoliko dobrih dana… Perem zube, oblačim se, češljam ponovo uzalud, sve u isto vreme… Gospodin se vraća. Šiške mu se malo raširile na vetru, izgubile red… O, ne sad će da bude nesrećan, dobro je što izlazim, da ne moram to da slušam… Taman počinje, letim s Milom ka vratima. On joj oblači jaknu, cipele. Potrudio se, nema šta. I Katarinu je odveo. Čak do škole. Danas je baš vredan, danas je njegov dan. Ja spakovala Miline stvari u ranac, spremila vodu, nemam vremena da je obeležim.

Izlazim, osam davno prošlo. Dolazim do vrtića, već su sve dezinfikovali, ne smem da uđem. Uvode dete, ona plače. Zaplakala bih i ja, da mi ne kuva onoliki bes prema onoj frizuri i šiškama… On će meni. Ust’o, uš’o u kupatilo, saček’o. Ja sve uradila, izaš’o. Gde je bio, šta je radio, to niko ne zna. Ponajmanje on sam. Ali, frizura nameštena. Šiške sam lelujaju. Lelujaju, lelujaju.

Deca zbunjena, žena izbezumljena od trčanja a on s elegantnom frizurom. I tako svaki dan. I onda kad čujem ono ‚‚Mi smo ih naučile”…

Bacim oko na usputni izlog… Odande me gleda obližnji Robinzon Kruso. Ko ona žena što je onomad učestvovala u Velikom bratu, zapamtila sam je po neurednoj frizuri i ovisnosti o sodi bikarboni. E, tako nekako. Da dođem kući, drmnem jednu sodu i možda mi se i frizura popravi.

I, znate šta? Nisam ja njega izgleda ništa naučila. Ništa pod milim bogom.