Idila

Mušičavim idejama sklapala sam slagalicu jednog života. Roze nebo gore, sa strane drvo, stameno i pravo, bogata krošnja, zdrava braon kora izbrazdana tamno zelenom mahovinom; sa druge kućica sa crvenim crepom, velikim prozorima, prostranim balkonima i širokim tremom. Između trava, zelena i orošena, mirišljava, niska i na njoj deca. Jure se, sapliću u igri, šire ručice, dovikuju se, preskaču ogradu, odlaze daleko, postaju sve sitnija i sitnija, postaju mrvice na trpezi prirode. U dvorištu mama, mlada i lepa, prostire veš. Ispada joj mokar deo odeće iz korpe, saginje se i podiže ga na konopac sasvim mirno, ne dozvoljava nebitnom detalju da joj pokvari raspoloženje. Iza kuće laje pas mešanac, ružan i željan igre. U podnožju stepenica stara fotelja za ljuljanje i u njoj seda žena, sa naočarima i šarenim ćilimom na kolenima, sedi i ćuti.

Povetarac pokušava da pomrsi račune onima koji nisu odlučni…

Dolazi otac, krupan i snažan, donosi punu torbu iznenađenja. Deca se vraćaju, viču od zadovoljstva, penju mu se na leđa, ljube ga, skaču. Ništa mu ne smeta. Najmlađa devojčica slučajno ruši bokal koji je stajao na stočiću pored. Bokal pada, kotrlja se i razbija u isto vreme u hiljadu sitnih delova stakla koje prska na sve strane. Devojčicin osmeh ne pada sa lica. Ne očekuje kaznu. Usne se ne spremaju za plac, ramena ne počinju da drhte, rukama ne steže kosu, gleda u oca. On se savija u pokušaju da popravi štetu, ispucalim dlanom je mazi po obrazu i pogledom uliva poverenje i sigurnost. Ne događa se sve pukom voljom, kad se impulsi oduzdaju razumom, sledi uživanje u sopstvenim postupcima. On to zna. I mama to zna. Baka ih je tome naučila. Deca ne znaju, ona uče.

Foto: unsplash

Oseti se miris koji mami da utoli glad. Baka je spremila ručak. Svi sedaju za sto, jedu, ne pričaju, momenti savršenstva. Posle svako ide na svoju stranu vođen svojim potrebama. Ne mešaju se u tuđe živote. Dozvoljavaju onima pored sebe da se razvijaju onako kako su zamislili. Ne utiču na zamisli drugih, podržavaju ih makar znali da su pogrešne. Omogućavaju slobodu, spremni da je i sami imaju… U unutrašnjem miru doživljavaju sreću, svesni da je mogu osetiti samo na taj način.

Pada mrak. Deca sama ulaze u kuću, svako se sprema kako je navikao, svi imaju isti cilj. Otac lenjo pomaže majci da ih zbrinu, da im ukažu na pravi put. Deca ćutke prihvataju savete, još su mala. Baka sve posmatra, u njenim borama utkane su godine strpljenja, iskustva u podizanju dece i postavljanju stvari na svoje mesto. Kao učitelj koji sabira rezultate svog rada, ne udaljava se od njih. Staloženo odlazi u sobu i tamo razmišlja kako da provede veče.

Noć je došla. Svi spavaju. Utonuli u san, ušuškani u sigurnost i poverenje koje gaje jedni prema drugima, bezbrižno čekaju jutro i novo uživanje.

Jedna figurica mi nedostaje u slagalici. Pokušavam da je nađem. Uzalud. Taman kad sam sklopila skoro potpunu idiličnu scenu, nedostaje nešto… Tražim. Nema je. Sve brže i brže. Nema. Rukama rasturam uklopljene deliće, nervozna, nezadovoljna što jedan život ne mogu da sastavim kao slagalicu. Uvek nečeg nema. Uvek nedostaje…

Istina? Stvarnost? Šta li je od toga? U čemu je uopšte razlika? I… da li je ima?

2 thoughts on “Idila

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *