E, ti

Nekad su na svakim vratima stajala prezimena porodica koje tu žive. Nekad su te pločice bile obavezne. Lepe. Deo svakog domaćinstva.

Uvek se znalo da ćeš kad dolaziš kod nekoga da pre nego što mu pozvoniš ili pokucaš na vrata, ugledati ispisano prezime u visini onog malog okna za oko. Kod nekoga je stajalo i ime vlasnika stana. Mahom su to bila muška imena. Sećam se da sam kao dete znala kako se zovu roditelji mojih drugara najviše zahvaljujući tim pločicama. Pločicama sa prezimenom porodice. Kod nekoga su se nalazila imena supružnika uz prezime, kod nekih, doduše retko, samo ženska. Negde su stajali samo inicijali, negde puna imena i prezimena.

Danas skoro da ih nema. Danas na mnogim mestima ne postoje, iako verujem da su i tamo nekad bile okačene. Danas su vremena takva da je možda i bolje da ih nema.

Naša otuđenost jednih od drugih, bezosećajnost, nepoverenje i zaslepljenost sopstvenim problemima dovela je do toga da nikad ne znate ko će vam pokucati na vrata. Ko će prositi, nuditi vam proizvode koji vam ne trebaju, prodavati vam maglu, tražiti dobrovoljni prilog koji možda uopšte nije to… Iz koje će stranke navaliti ko ludi i uznemiravati vas za vreme izbora i kampanja. Videti vaše prezime i zapisati ga pošto ste ih oterali sa kućnog praga jer ne volite politiku…

Da, da, baš to je moglo meni da se desi. Da sam samo imala pločicu sa prezimenom na vratima.

Foto: Pexels

Shvatila sam danas dok sam davala podatke za poštu da, odgovarajući na pitanje koji je broj stana i koje prezime, već godinama imam uvek isto objašnjenje: ‚‚Prvi sprat, desno od stepenica.“ To ‚‚desno od stepenica“ obeležilo je naš život u poslednjih sedam godina. Nema broja stana, nema prezimena, a nismo podstanari. Kad smo se uselili u sadašnji stan u prvo vreme smo zamišljali da stavimo obeležje, pločicu sa prezimenom. Čak smo hteli da bude u nekom obliku, da bude unikatna, ne samo zbog prezimena, nego i zbog oblika ili boje. Hteli smo da se zna da je stan naš, da se zna ko živi iza tih vrata.

Sve do prvih izbora. Sve dok mi se na vratima nisu pojavila dvojica žutokljunaca, očigledno nedovoljno obučena, koja su u predizbornoj kampanji pokušala da mi nametnu neki polusvarljiv nemušti propagandni materijal pod izgovorom da im je to obaveza.

???

I opet: ???????

Obaveza? Čija obaveza? Obaveza da mi neko zvoni na vrata i da me pita za koga ću da glasam? Kakva je to obaveza?

Da me belo gleda dok mu se mrštim i zatvaram mu vrata pred nosom. Da pokušava da mi zadrži vrata dok ih zatvaram i neiskusno pokušava da sazna ko sam. Čiji je stan? Na koga se vodi? Kako se prezivate?

Aha, tu li smo.

Sećam se da sam u svom besu bila toliko prisebna da im doviknem da ne moram da im kažem kako se zovem niti da oni imaju pravo da me legitimišu. Otresla sam ih se onako kako nisu ni najmanje očekivali – brzopotezno i stručno. Onako kako su oni mogli samo da požele da nastupe sledeći put. 

Do toga je zaista i došlo u vreme sledećih izbora. Jedan od mlađahnih juniora stranke koja se zalaufala toliko da ne vidi granice sopstvene gluposti, pojavio se na mom pragu ponovo. Ovog puta sa starijom koleginicom. Aha, znači sada su ih rasporedili po zaslugama, iskusne sa početnicima. Prepoznala sam ga po blago telećem pogledu kakav imaju svi u njihovoj stranci, zabreklom podvaljku i neopisivom bolesnom titranju u očima kada misle da osvajaju svet. Otvorila sam vrata i prepoznavši ga, samo ih zatvorila. Pokušao je da me pita iza zatvorenih vrata ko sam, kako se prezivam… Nasmejah se sebi u bradu i pomislih kako je odluka da ipak ne stavimo pločicu sa prezimenom na vrata, ispravna.

Ispravna da ispravnija ne može biti.

Foto: Pexels

U ovim smutnim vremenima za koje sam mislila da su davno prošla i da se o njima uči još samo na časovima istorije, sigurnije je i bezbednije da ne obeležavate ulazna vrata u stan. Gola daska pa kome se sviđa – sviđa, kome ne – njegov problem. Bolje to nego da dolazite u situaciju da vas traže. Da vas obeleže i da nedajbože zapamte. Iz toga svašta može da nastane. Neprilike da imate, čak i glavu da izgubite zbog čega? Zbog pločice sa vašim prezimenom. Zbog želje da vam kućni prag odiše prijatnošću i toplinom. Zbog želje da svetu date do znanja kako se prezivate.

Ovaj svet odavno nije više onaj svet u kome sam odrasla. Ne zato što više nisam dete. Ne.

Ovo je svet u kojem onaj ko živi do vas ne zna kako se prezivate, ne zna ko ste.

Možda to više nije važno. Ona vremena u kome se pozdravljamo oslovljavanjem su prošla. Davno prošla. Nema više gospodina ni gospođa. Prava gospoda su izumrla. Ni drugova ni drugarica. I oni su otišli. Vreme je da se ustanovi neka nova reč koja će da da obeležje današnjem vremenu, da ustanovi nov odnos koji se nesvesno gradi već godinama. Reč koja će da nas opiše onakvima kakvi smo stvarno i koja će biti prepoznatljiva. Reč koja nije prisna kao ‚‚drug/drugarica”, ni distancirana kao ‚‚gospodin/gospođa”.

Kako stvari stoje, samo se plašim da ta reč ne bude ona koja je ukorenjena na našim prostorima poslednjih decenija i koja pripada generacijama koje danas preuzimaju radno aktivno stanovništvo i stasavaju bez čitanja knjiga, s velikim oslanjanjem na gugl moć i skraćivanje reči na slogove u čemu prednjači pisana komunikacija bazirana na čuvenom ‚‚E”. Znate onu reč na čiji račun se šalimo odavno. Da, baš ta.

‚‚Brate!”

‚‚E, brate!”

Ili što je još gore, ali i realnije, nema veze s ovcama, a možda ipak i ima, pa baš zbog toga i odgovara opisu ‚‚E!”

E. Samo ‚‚E“. Izgleda da nemamo snage ni za ono ‚‚B“. Izgleda da je ovo vreme kad su i ovce pametnije.

Kakvo vreme, takve i pločice sa prezimenima. Takvo i oslovljavanje.

NEmušto, nEkulturno, nEvaspitano, nEobrazovano, nEsuvislo i bEsmislEno. E.

Eto, baš tako. Pardon – e tako. E. E, ti!

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *