I doslovno i bukvalno

Sretosmo danas Andreja! Ne znate Andreja? Ne znam ga ni ja, ali zna ga Mila. Iako je to Katarinin drug iz vrtića. Pardon, nije joj drug. On je iz mlađe grupe. One mnogo mlađe. Katarina je velika. Ona sada ide u školu. Svašta, kako ona može uopšte da ima druga koji je toliko mlađi. I koji još ide u vrtić. A nije ni predškolac. Iako je za glavu veći od Katarine. Možda mu se baš zato Mila i obradovala. Ona izgleda prepoznaje kad je neko iz vrtića. Odmah mu je na njegovo stidljivo ‚‚Zdravo!“ preko puta ulice, doviknula punim glasom ‚‚Ćavo, ćavo!“ sve mašući rukama kao da je ugledala nekog rođenog. Katarina ga je prvo odmerila, i tek kad je shvatila ko je u pitanju, odmahujući glavom prepustila da sestrin pozdrav bude i njen u isto vreme. Valjda vežba za budućnost i vreme kad će imati lične predstavnike za javnost. Mili nije smetalo. Pozdravila ga je svim srcem. Čini mi se i da bi ga zagrlila da je mogla. Kao da i ona vežba. Kao da će u budućnosti ona baš i raditi u odnosima sa javnošću. Njoj korona ne smeta. Smetalo bi verovatno Andrejevoj baki koja me je gledala isto onako kao i ja nju s druge strane ulice, nemo i čkiljeći kroz mrak i vazduh gusto obavijen zagađenom maglom. Pozdraviše se tako Andrej i Mila i nastavismo svako svojim putem. U različitim pravcima. Katarina reče da zna ko je to, objasni mi da je on iz vrtića i te takozvane mnogo mlađe grupe.

Ne bi mi ništa jasno, jer vidim da je dečak možda čak i njeno godište. Katarina stalno zaboravlja da ide u školu sa drugarima koji su rođeni godinu pre nje. Ali, svoj vrtić zaboravila nije. Na putu do kuće, prođosmo i pored njega. Ona, tražeći kroz mrak poznata lica začuđeno uzviknu:

• Vrata su otvorena! Vrata vrtića su širom otvorena! Doslovno su otvorena!
• ? – okrenuh se ka njoj sa upitnim pogledom.
• Da, doslovno! – ponovi reč kojom je očigledno želela da mi da do znanja da je opet proširila svoj vokabular.
• Da li ti znaš šta znači doslovno?
• Naravno da znam. To znači kad je nešto stvarno. Stvarno stvarno.

Oćutah detetu još jednom. I jeste tako nekako. I setih se da joj dam sinonim. Bukvalno.

U zgradi sretosmo komšiju iz starijih razreda kojem se opet prvo javi, pogađate ko? Naravno. Katarina se ponovo nije potrudila da odgovori jer ju je sestra preduhitrila jednim radosnim ‚‚Daaavo!“. Izgleda da prepoznaje i decu iz osnovne škole.

Pošto smo utvrdili da je Mila lepo vaspitana jer ume da otpozdravi svakom ko joj se javi ili čak i prva uputi pozdrav, dok Katarina mudro razmisli pre nego što prihvati razgovor, dođosmo do naših vrata. Tu sretosmo još jednu komšinicu. Katarininu omiljenu. Svako ko joj je nekad dao neku čokoladicu, bombonicu, lizalicu upisao se u Katarinin spisak onih kojima vredi da se javi i sa kojima može da popriča bez bojazni da će tako izgubiti dragoceno vreme. Naša draga komšinica sa četvrtog jedna je od njih. Ne zato što joj je letos poklonila Kinder bueno. Svašta. Nije Katarina neko ko će zbog jednog slatkiša da proda sestru. Svašta. Iako je u trenutku kad je letos komšinica i Mili pružila drugi Kinder bueno, Katarina napravila baš takav izraz lica. Izraz na kojem se jasno ogledala neverica. Izraz u kojem se tačno videlo da bi možda Mili otela tu čokoladu, samo da mama i tata nisu bili tu. Ko za baksuz. Kažem, možda. Gledala je u taj Kinder gutajući ga očima, kao da je bar tri puta ukusniji od njenog. Kao da su u pitanju dve isto upakovane čokolade sa potpuno drugačijim ukusom. Recimo, kao da je ona Milina spremljena za tržište Zapadne Evrope a ova njena za ovo naše, jadno. E, svašta. Stvarno svašta. Mislim, doslovno.

Komšinica je priupita, kako red i nalaže, kako je i šta ima novo. Katarina spremno dočeka pitanja, kao da se štedela ne odgovarajući usput poznanicima i započe priču kao da je jedva čekala tako nešto. Za tri sekunde, koliko je trajalo moje otključavanje vrata, uspela je da joj ispriča da ide u školu, da će raspust da joj traje mesec dana, da ih je učiteljica danas ocenila i da ide i u muzičku školu i da svira metalofon.

(Da, metalofon! U pripremnom razredu muzičke škole deca još uvek ne sviraju instrumente, nego se pripremaju za budućnost učenjem nota, pevanjem pesmica i prigodnim crtanjem na temu tih pesmica. Drugim rečima – muzičko zabavište.)

Komšinica se oduševi informacijama koje je dobila ni ne tražeći ih i ode nasmejana svojim putem. Iskrena dečja reč može samo da ulepša dan. Čak i ovako, da ne kažem, ali reći ću, usran (biiiip) dan, ovim vremenom, opštim zagađenjem i kovidom koji hara okolo naokolo.

Dokobeljasmo se konačno kuće i taman što se raskomotismo, videh poruku da je Katarinina učiteljica stvarno poslala ocene. Mislim, doslovno. I doslovno ih ne nađoh nigde. Ni u rancu, ni u sveskama. Ni u kutiji za užinu. Svako ko ima đaka prvaka zna zašto tamo. Za vas koji nemate, ili ste to zaboravili ili ćete tek da saznate. Nekad nije loše saznati unapred šta sve može da vas čeka. Bar se psihički priremite. Ocena nigde, poruka na telefonu jasna! Šta sad da radim? Katarina me ubeđuje da mi učiteljica nije ništa poslala. Setih se e-dnevnika i mog sjajnog poteza da se ulogujem na početku školske godine, kad sam i kreirala profil. Stvarno, tamo je sve jasno napisano. Doslovno!

Utom stiže mi i učiteljicin mejl sa prilogom i objašnjenjem da je Katarina zaboravila papir sa ocenama. Kao što sam i predosećala! Otvorih još jednom opise ocena i zaustavih se na jednom koji mi se i na prvi pogled učinio najkraćim. Predmet: građansko vaspitanje, ocena: ističe se.

Oookej. Sad je sve mnogo jasnije. Šta, vama nije? Neko ko voli da peva, svira i da glumi. I vežba da otpozdravlja klimanjem sa sve svojim ličnim predstavnikom za javnost. Još uvek vam nije jasno? Rekla bih da je sve to samo priprema za budućnost. Ne samo njenu nego i ove zemlje. Za nekog budućeg političara. Ko zna, kao sada stvari stoje, izgleda da će tek neko iz te generacije uspeti da promeni nešto. I da poboljša nešto. Bilo šta. Bar je obuku na vreme počela. Do tada, ko izdrži – izdržaće. Ne, ne doslovno. Bukvalno.