U ime svih njih
Sećam se da sam se zgrozila kao nikad do tad, kad sam malim prstom na blatnjavoj površini slučajno dodirnula jednu glistu. To neočekivano sklisko tkivo podvuklo se nekako pod moj prst i pomerivši se na gore izazvalo takvo gađenje kod mene da se i danas stresem kad pomislim na to. Dok nisam otišla kući da operem ruke, držala sam prst neprirodno, kao da nije moj deo tela i trčala da što pre vratim funkciju cele ruke. Imala sam ne više od šest godina.
Mislila sam da me nikad više neće savladati takav osećaj gađenja. Prevarila sam se.
Nisam dugo razmišljala o nekim stvarima, sve dok nisam ponovo došla u kontakt sa njima.
Setila sam se nedavno da mi je pre tri godine svakog desetog u mesecu mrak padao na oči. Kolone starijih ljudi koji nestrpljivo traže svoju penziju u meni je izazivao onu vrstu nervoze zbog koje jedva čekam da prođe taj dan, da dođe sumrak pa da i ostalima bude kao meni. Doživljavala sam ih kao osice kad se sjate oko neke sočne smokve iz koje curi sok. Kidisanje na ono što ih čini srećnim i bez čega ne mogu da žive. Zarada. Onaj komad zarađenog hleba u kome bi tebalo da se uživa posle višegodišnjeg trpljenja, ranog ustajanja, truda, dokazivanja, napredovanja, nazadovanja, spletki, ogovaranja, zamaranja, možda otpuštanja, novog traganja, nalaženja, nesnalaženja, brojanja godina i konačnog cilja. Nekad se odlazilo u penziju nevoljno, kao pod oružanom pratnjom sa večitim osećajem prinudnog preranog starenja. ‚‚Ko star – ja? Svašta, ta niti se osećam niti izgledam tako. Evo, pouzdano tvrdim da mogu konju rep da iščupam.“ Na sreću, čupanje repa ostalo samo u priči, čeličenje se prenelo na pokazivanje izdržljivosti dok čekaju po redovima na ugovore u PIO fondu i stiču neka nova iskustva koja nikome ne bi poželeli. Utom počnu i prvi problemi, može on da izdrži, ali ne i njegova prostata. Pa da je i najzdravija, ko može da ne piški od osam ujutru do dva po podne, kad dođu na red. Još ako ga kači zimska sezona, prehlada je mali danak. Postoje mnogo gore stvari, reći će neko. Moglo je da bude da ne dobije penziju uopšte, moglo je da se desi da mu daju otpremninu koju godinu pre penzije, da ne može ništa s njom da bi mu možda bilo bolje da je uopšte nije ni dobio. I da se nije oslanjao na nju, jer ionako nije mogla da potraje. Život skup, troškovi života visoki. Cena koju plaća? Kako ono rekoše u reklami za Master karticu? …
Prošle su samo tri godine. Kao da su prošle trideset tri. Deseti u mesecu…
Ojađeni ton s druge strane veze, uzdah i pitanje koje jedva sriče:
– Sine, je li bila?
– Bila – kažem ne očekujući ono što sledi…
– Sine, možeš nekako… Dva dana nisam jeo… Samo da siđem do dole… – pauza i kroz suze ostatak rečenice – da kupim bar pavlaku i hleb. Molim te… Neću više od petsto. Molim te.
Gutam knedle, gutam suze, gutam tugu koju osetim ne kod prvog, nego kod petnaestog pripadnika njegove generacije. Siromaštvo, propadanje, starost, nemoć i najgore od svega – samoća. Sve direktno iz pedeset i neke… Setih se Balaševića i onog njegovog obećanja koje kao da se u međuvremenu pretvorilo u kletvu: ‚‚U ime svih nas iz pedeset i neke…“ Naježih se. A nisu samo oni. Šta je sa starijima? Kroz glavu mi sevnuše scene filma ‚‚Lepa sela lepo gore“ i muzika iz ‚‚Davitelja protiv davitelja“. Nemaju veze naizgled. U meni se sve savršeno povezalo.
I to što nam je račun za struju sve veći a potrošnja ista kao prošle godine, čak i manja. I to što cena hleba na nekim mestima skoči za dan, kao da ih kreiraju deca koja se igraju prodavnice, a niko na to ne reaguje, kao da se to podrazumeva, kao da je normalno. I to što kad ostavim kesu garderobe pored kontejnera više ne nalazim razbacane stvari u dnu ulice, ne nalazim ni trag od njih. I to što se sabiram kad idem u prodavnicu i biram uvek one proizvode koji su na akciji. I to što više ne točimo gorivo do vrha. I to što više ne kupujem sebi ništa onog dana kad legne plata…
Posle scena iz filma, u glavi mi odzvanja Balaševićev glas i nešto što nikad nije izgovorio, nešto skroz suprotno od kraja pesme ‚‚Marim ja“… U glavi mi zvuči kao da je ipak rekao ‚‚Gore nije moglo…“
Ukaza mi se ona moja mala glista.
U odnosu na sve one koji su doveli dovde, ona dođe kao čistunica. Čista kao suza onog penzionera.
Ipak, osećaj koji je jednom izazvala kao da je doživeo reinkarnaciju.
Obnovljeni osećaj gađenja skoro da me je ugušio ovog desetog.
U ime svih njih gladnih, nesnađenih, starih, samih… i kažnjenih.
U ime svih njih iz pedeset i neke…
