Neka

Samo vas gledam. Samo pratim kako se ložite, sređujete za slikanje, postavljate nalickane fotografije gde ste najlepše svečano obučeni, nasmejani. Kao da oni što te fotografije gledaju ne znaju da su nameštene. A jesu, znate i vi, i oni koju su tome prisustvovali. Kao da niko nikad neće saznati koliko vam u stvari nije bilo ni do čega. Kao da dok ponosno pozirate pored napirlitane jelke niko neće primetiti  da ste se u stvari jedva naterali ove godine da je skinete sa tavana illi dovučete iz podruma. Vi što kupujete žive, tek ste vi imali problem. Kako naći onu s busenom u vreme kovida? Ne znam, nisam se time bavila, nadam se da ste imali sreće.

O kićenju da ne govorim. Kao da vas je neko terao puškom. Meni jeste bilo tako. Depresija vreba iz svakog ukrasa. Ove godine nije zbog nedostatka vitamina D, to je jasno ko dan.

Neka bude, svesni ste da je to beg od svega, beg od onoga što ne možemo da promenimo, na šta ne možemo da utičemo. Ako je to lek da se lepo osećate, ako pomaže, onda neka. Sve što pomaže, odobravam. Neka je i namešteno. Neka je nalickano. Neka je izveštačeno. Ali, moramo priznati – bar lepo izgleda. Za pojedine društvene mreže samo to je i bitno. Ako je to način da se osećamo normalno u ovo doba godine, kad smo navikli da sve okolo šljašti, da iščekujemo, da pravimo planove dok ugovaramo poslednju ovogodišnju kafu, da smišljamo šta ćemo sve raditi sledeće godine… neka.

Za ovogodišnji doček kupila sam posteljinu sa irvasima. Uvek mi je bilo džuki da vidim te motive sa jelkama, Deda Mrazevima, irvasima, pingvinima, crveno-belim šarama, a ove godine pridružujem se pobornicima džuki stila. Najviše zbog toga što nemam gde. Kuća – kuća. Moja – naša. I pidžame. Svakome drugačija. Da se bar nešto razlikuje od toga što stalno viđamo.

Foto: Pixabay

Neću ni da pokušavam da glumim. Koliko god da lepo izgleda kad se obučem u onu crnu haljinu na velike cvetove koju sam planirala za doček još davno, dok je bilo izgleda da ćemo možda moći u društvu da dočekamo 2021, sigurno je neću nositi od kuhinje do dnevne dok iznosim rusku salatu. Da se ne lažemo. Oni koji se ne plaše da se ne isflekaju bez potrebe – slobodno mogu. Neka.

Ko šta voli, kome šta prija, koga to vadi iz g – neka. I treba. Neka svako nađe način da se izbori sa groznim nabijenim osećajem koji nas savladava, grize, muči i s vremena na vreme popušta od marta, ko mere koje ovi donose. Bez trunke logike, savesti i zdrave pameti. Ne znam šta bi bilo da neko od njih sad treba da napiše testament, da li bi bio validan… Koliko znam, on mora da počne onom čuvenom ‚‚Pri čistoj svesti i zdravoj pameti…”. Niti deluju čisto, nit zdravo. Kao situacija koju su nam stvorili i koja vlada oko nas.

Ćutim i gledam. Planiram u sebi, jer ne smem ni to. NIkad se ne zna koga će kako da dokači. Nesigurnost kojom smo ozračeni zavukla je kandže i tamo gde smo bili svoji.

Zato ćutim i gledam i vas. I vas koji ste se usudili da se sa džuki motivima uslikate i vas kojima to nije na kraj pameti. Razlika je u prihvatanju košmara koji nas sve iscrpljuje evo već skoro celu godinu.

Zato – neka. Neka svakome ono što želi da radi i kako želi da se bori. Neka i džuki stil i džuki motivi. I posteljina s irvasima. I majice s pingvinima. I crveno-bele kombinacije iako navijam za Partizan.

A Nova godina samo što nije…

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *