Teča Deda Mraz

Na Institut za onkologiju dolazilo je u to vreme mnogo ljudi koji su davali donacije i bogate poklone nesrećnoj deci za Novu godinu. Bilo je i predstava i priredbi, ali mi smo sve izbegavali da ne bismo došli u kontakt sa virusima. Poklone, pak, nismo odbijali. Milan je oduševljeno prihvatio novu bolnicu, između ostalog i zato što su ga nasmešene sestre svaki put dočekivale sa ogromnim kesama punim novih igračaka. Uzeli bismo poklon, tamo na četvrtom spratu, uput za krvnu sliku, spustili se na prvi sprat, do laboratorije, trljali usput Milanove ručice da ne bi bile hladne, da ga ubod ne bi boleo i da bi krvna slika bila verodostojna. Bilo je hladno, zima je te godine bila oštra i nepodnošljiva kao sve čime smo bili okruženi. Kao da se i ona uplela u razarajući tok bolesti koji je oko sebe sejao čemer, nerazumevanje i hladnoću. Nestrpljivo bismo čekali na hodniku rezultat krvne slike, molili se Bogu za dobre trombocite i odlazili do podruma, gde su mašine za zračenje. Tamo su nas dočekivali doktori koji su uvek bili ljubazni prema deci, naročito prema Milanu. Bila je to prava novina i otkrovenje posle namrštenih doktora od samo nekoliko metara odatle, iz zgrade prekoputa. Milan je bio izuzetak, najmlađe dete koje je išlo na zračenje bez anestezije. Tek što je napunio tri godine, a slušao je roditelje kao da ima deset ili više. Bio je nepomičan na stolu ispod razarajućih radioaktivnih snopova, u mračnoj odvojenoj prostoriji. Nije se pomerao, nije se vrteo, samo je ležao pogleda uprtog u plafon, mirno, pripremljeno, sa visoko podignutim rukama, onako kako su ga doktori uvek nameštali. Skidala bih mu sve osim potkošuljice koju smo morali da podignemo svaki put do iznad grudi. Plašila sam se da mu ne bude hladno unutra, ali pošto je tamo provodio uvek po samo šest-sedam minuta, tešila sam se da ne ostaje dugo unutra i da, ako ništa drugo, neće biti dovoljno vremena da mu bude suviše hladno. I svaki put, svaki božiji put sam se pitala o čemu li razmišlja tamo, sam, odvojen od nas, potpuno sam u polumraku, ćutljiv i miran kao da to nije ništa strašno, kao da je to sasvim normalno i prirodno.

Foto: Pixabay

Dok je Milan upijao zrake za koje smo mislili da će učiniti nešto, bar nešto dobro za naše dete, Miloš i ja smo stajali sa ove strane teških, blindiranih vrata gledajući Milana preko monitora. Uvek sam u sebi brojala sekunde dok se mašina oko njega vrtela, uvek sam pokušavala da prekratim vreme brojanjem. Uzalud, nije pomagalo. Za to vreme lampica iznad vrata uključivala se paleći crveno ili zeleno, u zavisnosti od toga da li su mašine uključene ili ne. Svaki put bih jedva sačekala trenutak da uletim unutra, da ga uzmem, obučem i da idemo kući.

Tako je bilo i onog dana kada je Sanja odlučila da napravi iznenađenje i dovede Deda Mraza. Milan nije pridavao veliki značaj njenim rečima. Dešavalo se da su ljudi pričali da će doći, ali to se sada, posle transplantacije, jednostavno nije dešavalo. Kada se začuo interfon, Milan je razrogačio oči od iščekivanja i radoznalosti. Bili smo sami i žurila sam da otvorim vrata. Milan je vozio autić po trpezariji, sedeo je i odgurivao se nogama, znatiželjno bacajući pogled ka ulaznim vratima. Začulo se: ‚‚Ho-ho-ho”. Pogledala sam Milana razrogačivši oči i ja, i upitala ga: ‚‚Ko je to? Izgleda da je stvarno došao Deda Mraz.” Nije mi verovao. Nije verovao svojim očima od iznenađenja. Nije verovao da još neko može da uđe u našu kuću. Pa još Deda Mraz. Sanja se kikotala, nije mogla da sakrije smeh što se Nikola uživeo u ulogu i deklamovao smišljeni tekst, kao da stoji na pozornici, sve sa belom bradom, u crvenom odelu i sa smešnom kapom na glavi i ponosno, kao što rade mnogi uspešni animatori, igrao ulogu kakvu do sada u životu nije imao. Njih dvoje, tetka i teča, spremni da urade sve zarad dobrobiti deteta koje ozbiljno pati, činili su ono što su najbolje znali, našavši se u uskom hodniku. Nije im smetala teskoba prostora iz kog nisu smeli da odstupe, želeli su da bar na nekoliko minuta Milana odvedu u svet bajki i približe mu tajnu o Dedi sa belom bradom koji donosi poklone dobroj deci.

Foto: Pixabay

Milanove prve reakcije bile su neverica, nelagodnost i strah. Nije navikao na ljude u kućnom okruženju. Za njega je Deda Mraz bio nešto uzvišeno, nadljudsko, nestvarno, kao svakom detetu. Bilo mu je teško da poveruje da je sada tu, na njegovom pragu. Namrštio se i ustuknuo. Pobegao je u svoju sobu i zatvorio vrata. Nikola nije tako lako odustajao. Dozivao ga je i nutkao igračkama. Bilo je uzalud. Milanov oprez bio je jači deo njegove ličnosti. Nekoliko sekundi ćutanja doprinelo je tome da  Milan sam polako otvori vrata i pažljivo proviri. Prišla sam mu, ali je on ponovo ljutito zatvorio vrata. Nisam više htela da insistiram da izađe, rekla sam da će mu Deda Mraz svejedno ostaviti poklone jer je bio dobar, a da će doći možda neki drugi put. Na te moje reči iznenada je otvorio vrata, istrčao, seo na autić i brzo se dovezao do ulaznih vrata koja je gurnuo da se sama zatvore, onemogućivši na taj način Sanji i Nikoli da vire unutra. Koliko god da ga je prisustvo Deda Mraza izazivalo, toliko ga je nepoverenje držalo na distanci. Posle mnogih bolnih situacija, ni u kome više nije pronalazio sigurnost. Sedeo je na autiću tako iza zavorenih vrata, ja sam stajala pored njega, a Sanja i Nikola sa druge strane u hodniku. Posle neuspešnog ubeđivanja, odlučili su da odu. Tek tada Milan je pristao da se pozdravi i da ih pogleda, opet sa razdaljine od dva metra. Moj mili uplašeni dečak, besan zbog nečega čemu nije znao uzrok, nesiguran u sve oko sebe, radoznao za svet u kome je rastao i nepristupačan za ljude koji su ga voleli.

 

Vreme je prolazilo, Deda Mraza nije pominjao, videlo se da razmišlja o tom događaju, ali nije ga pominjao.

Godinu dana kasnije, kada nam je dolazila Nova 2012. godina, jedno veče Milan nas je iznenada šokirao, gotovo kao njega Sanja i Nikola onog dana, pitanjem: ‚‚A oće Nitola opet da bude Deda Maz?”.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *