I u Novoj Darja po starom

Tog drugog jutra u novoj godini kada je Darja ustala, otrčala je iz kreveta pravo u dnevnu sobu. Dobro je ući prvi ujutru u dnevnu. Nikad se ne zna kakvo blago može da se nađe. Naročito kad uveče ostaviš mamu i tatu na sat, dva same. Ujutru možeš tamo svašta da nađeš. Neke čaše iz kojih možeš da izvučeš po nekoliko kapi nekih čudnih sokova. Neki od njih su gorki. Od nekih se Darja čak zakašlje, ali nisu loši. Onda, razne kutije keksa i omote sa ostacima čokolade ili kao sad – dva kolača. Izgleda da su zaboravili na njih. Odličan doručak. Ne razume zašto se mama ljuti, umesto da joj bude lakše što je, kako ona kaže, ‚‚otkačila“ doručak bar za jednu ćerku. Ona Katarina ionako uvek nešto pojede. Darja ili pojede sve, kao sada, ili neće ni da zine. Nije valjda luda da jede neke pite, sendviče i kačamake.

Za ručak je iskoristila trenutak nepažnje. Znate kako, svi roditelji su im skloni, a Darja tačno zna kad će da naiđe taj trenutak. Neka deca se jednostavno rode sa tim darom. Darja namiriše kad će kod njenih roditelja trenutak nepažnje još izdaleka. Onda navali i iskoristi što više može. To je urođen talenat, to ne može da se nauči.

Kao na primer kad je istresla đumbir u kuhinji. Tata je otišao na pijacu, a Darja je istog trenutka pomislila – odlično, jedan manje. Kad je samo jedan roditelj prisutan, tu skoro da nema izazova. Ne može taj jedan na dve strane. Bitno je zavarati trag. Zato se prvo pravila da se igra sa lutkom koja plače i posle nekoliko minuta iskrala se u kuhinju. Samo nekoliko minuta bilo je dovoljno da se posluži đumbirom. Svi ga hvale, ne razume zašto je mama ljuta ako je ona htela da isproba njegova lekovita dejstva. Prosula je samo malo po fioci i napravila je lepo brdašce na kuhinjskoj radnoj površini. U pravu je mama kad kaže da nema dovoljno mesta u kuhinji, sad je Darji potpuno jasno zašto.

Pa ona pored ovog brdašceta nema gde da napravi jezero.  A taman je mislila da doda malo vode kad je naišla Katarina  i počela da pišti kao neka pokvarena sirena. Mama ju je poslala u izvidnicu. Taman je htela Katarini da pokaže šta je zamislila kad su odjednom obe počele da kašlju. Darji uopšte nije jasno zašto. Utom je naišla i mama koja je odmah počela da viče. I da kašlje i ona. Kako je onda lekovit, ako đumbir tera ljude da kašlju. Darji stvarno ništa nije jasno. Jasno joj je samo da ju je iz nekog razloga mama izbacila iz kuhinje, presvukla i uključila sve moguće filtere za vazduh. Svašta, pa nije đumbir zagadio vazduh. Valjda ga je očistio. Darja je mislila da je uradila nešto dobro. Zašto se onda svi ljute na nju?

Onda je tata odveo Darju i Katarinu napolje. Ne zato što mu je mama rekla da ih izvede da ne bi dobila nervni slom, nego zato što deca treba da idu napolje svaki dan. Darja ne razume zašto su se tako brzo vratili, posle samo sat vremena i zašto je tata od parka do kuće vikao na Katarinu kako ne sme da uzima hranu od druge dece napolju, naročito u parku. Naročito za vreme korone. Znate, ovaj kovid svima je izašao na nos, naročito deci koja bi da gricnu nešto u parkiću. Katarina je uzela samo malo kokica jednom dečaku. Samo malo. Rukom, nego kako. Lepo je zavukla ruku u kesu punu kokica. Prljavu ruku, nego kako. Kojom je pre toga dirala samo klackalicu, vrtešku i ljuljašku. Prljavu ruku u kesu kokica. Nepoznatog dečaka. Katarina je pokušala lepo tati da objasni da to nije nepoznat dečak, da su se lepo upoznali minut pre toga, ali tata je i dalje bio ljut. Stvarno nečuveno. Katarina zamalo da nije dobila batine, eto toliko je tata bio ljut. A tek mama. Čim ih je videla, umesto da se nasmešila, kao svaka normalna mama, ova se namrštila i oterala decu da peru ruke. Baš je dosadna!

Onda su Darja i Katarina ručale. Katarina je pojela sve, Darja nije htela ni da zine. Đumbir ju je zasitio, izgleda da su mama i tata to zaboravili.

Tog popodneva mama i tata su posle tri, i brojevima 3, minuta tišine shvatili da Darja nešto brlja. Ponovo. Pronašli su je u kupatilu, u tuš-kabini sa mokrim toalet papirom. Tata je mislio da je Darja pustila tuš, ali on je daleko iznad njenog dometa. Mami je palo na pamet da je možda prala ruke, kao što rade svi normalni ljudi  – u lavabou, a onda, ugledavši deliće toalet papira na adapteru za wc šolju, znala je… Darja je oprala ruke u wc šolji. I malo kose. Samo malo. Onaj deo iznad čela. Taman joj je šolja nadohvat ruku. Fino, nisko, zgodno. Voda ko voda. A ovde još ima i nešto plavičasto plastično što je zakačeno za keramiku. Nešto što se zatrese svaki put kad se pusti voda i onda se pojavi pena. Kao mađioničarski trik. Uopšte joj nije jasno zašto je tata njuška i miriše ruke. Kad je rekao mami da joj se ruke osete na osveživač, mama se uhvatila za glavu. Darja je iskoristila taj trenutak i pobegla niz hodnik. Mama i tata su baš smešni. Naročito dok pokušavaju da je uhvate kao u crtanim filmovima. Tata se sapliće o njene patofne, pa nije valjda luda da ih nosi kad mogu da posluže kao savršena prepreka u presudnim trenucima, kao sad. Mama se zato baca, kao oni igrači u bejzbolu i pada preko knjiga koje su razbacane u trenucima dokolice. Mama i tata se prenemažu dok Darja ne može da im se načudi. Stvarno su čudni. Stalno kukaju kako je Darja nemirna i kako joj ne mogu ništa. Svašta, a šta to treba da joj mogu?

Darja odlučuje da im se preda, pošto ne može da veruje da su toliko nemoćni. Smeje se u dnu hodnika i čeka da je uhvate. Kobajagi nije bila dovoljno brza. Mama joj ljutito pere ruke, a tata priprema teren za kupanje. Darja neće da briše ruke. Divno je kad su mokre i kad sa njih svuda naokolo lete kapljice. Trči u dnevnu sobu i sakriva se iza troseda.

Tamo je pronašla delić proje još od prošle godine, nema veze što je to bilo pre dva dana, koji je nekako promakao tati dok je usisavao prašinu i mokrim rukama ga lako zalepila za prstiće. Odličan predlog za večeru. Jes, oni će njoj ribu. Ko je video da dete od dve godine uveče za večeru jede tamo neku ribu? Naravno da neće ni da je lizne. Ma, ni da je pogleda.

Oblizuje se i guta svoju večeru navrat-nanos dok ponovo nešto traže od nje. Toliko su dosadni, dete nema ni trenutak mira od tih roditelja.

Sad izmišljaju da treba da se kupa. Pa malopre su joj oprali ruke, šta hoće više? Dokle?

Dok je Darja u kadi, Katarina se muči da nađe svoje papuče. Malopre su bile tu. Nestale su kao kolači u novogodišnjoj noći. Pretražila je i prljavi veš u kome je onomad Darja sakrila daljinski od televizora i pootvarala rajsferšluse jastuka u dnevnoj sobi gde je jednom sakrila Katarinin bukvar. Pregledala je i sve fioke u Ivoninoj sobi. I ormar. Tamo su samo bile šnale koje su čarobno nestale pre nekoliko nedelja. Papuča nije bilo nigde. Nigde. Mama i tata su za nestanak papuča okrivili Darju. Taman kad se mama spremala da joj očita bukvicu, tata je pomerio stolicu uvučenu u sto i sa njih su na pod pale dve male roze papuče. Katarina se ugrizla za usnu i odlučno nastavila da krivi Darju, ali mama je znala. Kao onda kad je Darja bila u kuhinji a Katarina je optužila za menjanje kanala na televizoru u dnevnoj sobi. Kad se jednom naviknu na dežurnog krivca, odrasli teško mogu da poveruju da nekad neko drugi može da bude odogovoran za neki problem. Teško, ali izvodljivo.

Za to vreme Darja se zadovoljno smeškala. Neka, neka su Katarinu uhvatili u laži. Tako joj i treba kad laže. I kako su mama i tata uopšte pomislili da sve radi samo Darja? Svašta, svašta. Stvarno svašta. Kao da Darja može sve to sama da postigne. Lagano se stvari dovode u red. Sad će neko vreme u centru mamine i tatine pažnje biti provereni manipulator, onaj koga svaki put zaboli glava kad treba da jede povrće i koji vešto ubaci salatu u prvi susedni tanjir kad misli da niko ne gleda a ne ovaj koji tek uči kako da dribla roditelje.

Hmm, kad je već tako, onda… eto savršene prilike da se ostvare neke nove ideje…

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *