Milena naša nasušna

Najlakše je suditi. Pitanje je samo – s kojim pravom?

Možda su i mene tako osuđivali iza leđa dok sam vodila dete u bolnicu, da ga sigurno nisam dobro hranila. Da je zato bolestan. Sigurno zbog dojenja. Nije imao dovoljno majčinog mleka, pa je onda iz tih veštačkih formula pokupio taj aluminijum i sve otrove koje stavljaju i onda se jadan razboleo. Sigurno je to zato što nisam bila dobra majka.

Ili zato što sam ga dala u jaslice sa nepunih godinu dana? Vrlo moguće da je u stvari zato. Sile zla koje vladaju vaspitačicama su ga začarale i odvele u dubine nesreća.

Najlakše je suditi.

Najlakše je mnogima bilo da za nas kažu da je rođen s tim. Valjda se tako teše ili slade. Teše se, jer se nije njima desilo. Slade se, jer je uvek zanimljivo čuti nešto strašno, nešto nesvakidašnje. Ono što je najgore – nije nesvakidašnje. Ali jeste strašno. I ne, nije bio rođen s tim.

Tako je verovatno i Milena rođena s tim. Rođena da je napadnu, da se oglase protiv nje, da se ustreme na nju polupismeni, ostrašćeni i od saosećanja osakaćeni. Rođena da se na njenoj nesreći slade i prave pametni.

Najlakše je pogađati, predlagati, pretpostavljati, umišljati, zamišljati, govoriti u tuđe ime, kriviti i osuđivati onda kada nemate ništa s tim. Šta vas briga što nekog drugog nešto boli? A boli… Bezupitno boli.

Gnusno mi je da uopšte pominjem takve. Sve koji se teše i koji se slade. Sve koji peru ruke. Sve koji osuđuju. Sve koji uvek imaju nešto da pametuju, dodaju, da terete i da u roku od 5 minuta zaborave šta su uopšte hteli s tim.

Jer, nesreća i trauma koju svaka nesreća ostavlja za sobom ne traje 5 minuta. Nažalost. Traje duže. Mnogo duže nego što su svi ti pobrojani pravi unesrećeni u stanju da pojme. Traje duže od svega što boli.
Traje onoliko dugo koliko je osoba u stanju da oseća i da saoseća čak i za te navedene, unesrećene.

Traje onoliko koliko niko to ne želi.
Traje ceo život.

Kao i samo isceljenje. Koje je svakako otežano bilo kakvim osporavanjem i nevericom.

Poslednje što povređena osoba treba da dobije je nerazumevanje i napadanje. A baš to se nekako uvek dešava kod nas, na našim prostorima, sa našim ljudima. I traje. Traje. Traje kao sama bol… I ono što je najgore od svega… i duže…

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *