E baš ne može sve da stane

Ljudi tako počnu da računaju vreme od trenutka kad su dobili decu. Svemu onom što je postojalo pre toga ne pridaju značenje. Ono vreme pre kao da nije ni postojalo. Kao da nije vredno.  Često žene umeju da kažu – bilo je to pre nego što sam se porodila. Ili – od drugog porođaja sve se promenilo. Tako je i kod nas.

Od mog četvrtog porođaja više ništa nije isto. Ne pamtim kad sam se poslednji put probudila bez bolova u leđima ili krivljenja. Sve češće se pitam kad ćemo da dobijemo našu sobu nazad. Kad ćemo uspeti da se osamostalimo i da počnemo da spavamo bez dečje pomoći. A onda opet, ne pamtim da sam se pre budila tako ukočena i izmrcvarena a da sam se tako brzo oporavljala, posle samo jednog bačenog pogleda na lica koja mi uvek vrate osmeh.

U porodicama sa dvoje i više dece uvek kažu da ne mogu da zamisle život bez poslednjeg rođenog deteta. Jer, baš to dete je ono što je nedostajalo da bi ih učinilo potpunim. Da, istina je. Ni ja ne mogu da zamislim kako sam živela pre njih. Ni kako sam naučila da živim bez jednog od njih. A sve se može. Nažalost i na sreću u isto vreme.

Ne sećam se kako je to planirati vreme bez dece, verovatno bi mi bilo dosadno da mogu sve u vreme kad mi se hoće. Nema tu izazova, nema ograničenja, nema nadmetanja sa samim sobom. Najslađe mi bude kad uveče sednem sama i shvatim da mi ne bilo tako slatko da se nisam izborila za to. Poštenom borbom. Beskrajnim objašnjavanjem, molbama, naredbama, vikom, drekom, pretnjama… Raznim sredstvima, ali sam se izborila. Soba sedmogodišnjakinje neće da se sredi sama od sebe. Neumorna dvogodišnjakinja neće samu sebe da spremi za spavanje, neće ni da pomisli da uveče treba da se spava. Dvadesetdvogodišnjakinja je tu da bi začinila kad ne treba. Kako beše ono… a, da, tu je za fajnal tač.

Foto: Pixabay

Posle večernjeg natezanja i objašnjavanja da Katarinin domaći ne može da se radi ujutru kad se ide ujutru u školu jer ustati u sedam i raditi domaći u sedam nije isto i polemike zašto se čeka poslednji čas za domaći i zašto su u devet uveče umesto tanjira na trpezarijskom stolu Katarinine knjige, snaga je počela da ponestaje. Tome su doprinele dve slomljene čaše od kojih je Mila zamislila da su činele pa ih je pošteno olupala jednu o drugu sa sve osmehom na licu. Onda je usledila kraća prepirka sa Ivonom zašto baš ona mora da usisa sve to, koja je završena na najjednostavniji način bez odgovora na pitanje zašto i posle dvadeset dve godine roditeljstva i dalje upotrebljavam onu istu rečenicu pedagozima tako mrsku koja za mene i dalje zlata vredi  – zato što ja tako kažem.

Uveče u 23.30 sela sam umorna ispred televizora. Bilo je kasno za čitanje knjige. Prijao mi je mrak. U tom trenutku zatreperilo je svetlo na mobilnom telefonu. Ivona! Čekaj, kad je pre izašla ?!

‚‚Da mi pomogneš, treba da pošaljem sutra esej o Hitleru, napisala sam uvod i počela analitički deo…”

O Hitleru… O Hitleru. Baš o Hitleru.

Nisam imala snage ni da budem besna. Ni to. 

Zatvorila sam oči i setila se Katarinine reakcije tog popodneva posle odgledane reklame i konstatacije da sve može da stane osim interneta…

– Nije tačno! NIje tačno! Nije istina da sve može da stane! E baš ne može sve da stane! Ne može tako! Život ne može da stane! Život! Život je bitniji od interneta!

Otvorila sam oči. Dobro je što je tako.

Ostaje mi samo da prenesem poruku onima koji su osmislili i snimili tu reklamu, jer Katarina decidirano zahteva da im se da do znanja da su pogrešili.

– Hoću da im javiš to, da kažeš to ovima što su to snimili, jesi li čula? To je glupost. Reklama im je glupost. Da im javiš da internet nije bitniji od života!

Da li bi ona drugačije razmišljala da nije rođena u porodici koja je izgubila dete pre nje? Da li bih je ja drugačije usmeravala i učila da drugačije razmišlja da nisam izgubila dete pre nje? 

Nema tu mnogo filozofije. Katarina je u pravu. Ne može sve da stane. Ne može. Koliko god umorni bili i ustajali ukočeni, tako je jer smo živi.

I dobro je što je tako.

Ko ne ume da ceni život, teško da internet može da mu pomogne…

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *