Kome je bolje, roditeljima ili onima koji to nisu
Kad pomislim šta je to što bih sada imala da sam ostala sama, šta je to što gubim zato što sam odlučila ovako kako jesam, uvek se prvo osetim sebično. Kad bi trebalo da postoji spisak stvari, osećanja, navika po kojima se razlikuju oni koji imaju decu od onih koji ih nemaju, ja bih ga sastavila na sledeći način:
Šta je to što ljudi koji imaju decu misle da imaju ljudi koji nemaju decu:
- Mir
- Tišinu
- Spavanje u svom krevetu
- Čist parket bez nagaznih delića igračaka koje bole više nego da iglu zabiješ direktno u petu
- Slobodno planiranje vremena
- Vreme za čitanje knjiga
- Vreme za odlazak na kafu sa nekim
- Vreme za razmišljanje
- Vreme
- Konzumiranje nezdravih grickalica i slatkiša kad požele a ne samo u 11 noću kad oni konačno zaspe
- Šoping za sve pare bez razmišljanja da li su platili prvu ratu knjiga, engleski za ovaj mesec, plivanje za sledeći, da li su nekome omalile cipele ili jakna i koliko treba još da se odvoji za onaj školski časopis. Sreća pa je korona pa ove godine nema ekskurzija!
- Putovanja na različite destinacije
- Neplaniran odlazak u kafić na pola sata bez angažovanja dve babe, tri tetke i nekoliko dadilja…
- Neplaniran odlazak u restoran i miran obrok bez cimanja, vukljanja za rukav dok pokušavaš da jedeš supu, prosipanja iste supe svuda po tebi iz zabave, malo vike, mnogo opominjanja, podmićivanja nepedagoškim metodama gledanja u ekran telefona dok pokušavaš na brzinu da sažvaćeš delimično isljuvan deo hladnog ćevapa uz salatu po kojoj je tradicionalno posut bistri sok od jabuke
- Mir
- Odmor
- Vreme
Jesam li rekla već – vreme?
A šta imaju ljudi koji imaju decu a nemaju vremena:
- Nervozu
- Trčanje
- Opsesivno-kompulsivne radnje
- Tikove
- Ukočena buđenja usred noći sa utrnulom rukom ili nogom koju moraju prvo da masiraju drugom rukom ili nogom kako bi pokrenuli cirkulaciju i povratili život u nasilno usled manjka prostora obamrli deo tela
- Neurotičnost
- Opsesiju gledanja na sat usled večnog manjka vremena
- Traumu od ulaska u kupatilo ujutru pre spremanja za posao
- Osećaj nemoći
- Osećaj gubljenja kontrole
- Večiti osećaj da im neko drugi kroji život
- Osećaj da su u zatvoru i da ne mogu da pobegnu
- Opravdanje za kašnjenje na posao
- Opravdanje za igranje igrica
- Opravdanje za detinjasto ponašanje
A da li je stvarno tako?
To znamo samo mi, koji smo roditelji.
I znaju oni koji to nisu.
Kome je bolje? Kad ustanete sami ujutru bez prirodnog alarma u vidu cike, vike i traženja pažnje ili kada se budite sa svim ovim zajedno u isto vreme? Kao neko ko je svoju decu prilagodio svom bioritmu i ko nema problem sa ranim dečjim ustajanjem, odgovorno tvrdim da ja, pored dvoje male dece, nemam taj problem da me neko rano ujutru budi. Naučili smo da se budimo u isto vreme i otkad mora da se ustane rano za školu imamo kolektivni problem buđenja, pa bodrimo jedni druge. Inače, ustajemo kasnije nego mnogi samci.
Kome je lepše? Onima koji mogu uvek da isplaniraju izlazak bez ikakvih obaveza ili onima koji pre nego što pomisle da izađu moraju dobro da se preračunaju, dogovore, organizuju i uvek budu na oprezu? Odgovorno tvrdim da mi uopšte nije smetalo da izađem sa jednog koncerta zbog toga što je moje dete kod kuće patilo…
Kome je zanimljivije? Ako pročitate bar dve od mojih priča o mojoj deci, znaćete i sami odgovor na ovo pitanje. Besmisleno ga je i objašnjavati, jer zaista mislim da čak iako se dve osobe nađu i beskrajno se zabavljaju, ne mogu nikad da imaju toliko dinamike, toliko različitih obaveza, aktivnosti, nivoa saznanja koliko imaju oni koji imaju dete uz sebe. Više dece – to je zanimljivije…
Znajući sve to – kome može da bude bolje?
Prosudite sami…
Jedino ako vi kao u onom vicu, ne morate baš sve da znate.
