I to je jednostavno tako

Znam mnogo njih koji nemaju decu i koji gledaju svoja posla. Svi oni pokušavaju da nadoknade nedostatak deteta u životu svojom karijerom, nekim hobijem, brigom o kućnim ljubimcima, bavljenjem sportom, nečim gde mogu da se istaknu i osete nešto drugačije od osećanja koja imaju prema voljenoj osobi ili prema roditeljima. I to je jednostavno tako.

Moja drugarica iz detinjstva odustala je od zamisli da ima decu iz zdravstvenih razloga. Veoma opravdanih. Takva je njena odluka. I treba je poštovati.

Osoba koju poznajem samo virtuelno a čini mi se da je poznajem stvarno, imala je takav životni put da joj se nije ukazala prilika da ima decu. Ona je prihvatila takav život.

Dve osobe pored kojih sam odrasla i koje su me učile raznim dečjim trikovima nikada nisu osnovale svoje porodice. A sigurna sam da bi bile divne majke. Sudbina je odabrala drugačiji put za njih.

Poznajem još nekoliko žena u svom životu koje nisu majke. I neke od njih su mi se našle u nekim trenucima u životu na mnogo osećajniji način od onih koje jesu majke. I to je jednostavno tako.

Od zrelih ljudi koji nemaju decu većina ima traume od višegodišnjeg pokušavanja da stvore decu. Agonija kroz koju prolaze žene kojima je rečeno da ne mogu da imaju decu a koja decu žele veoma je složena i psihološki teško objašnjiva običnim jezikom. Mučenje tela, iznurivanje organizma i stalno stresno psihičko preispitivanje granica izdržljivosti samo su deo nje. Neuspeh koji ih na kraju dočeka umesto radosne vesti može da probudi samo tugu, bes i u zavisnosti od korišćenja racija ili još veću želju da se sledeći put uspe ili konačnu odluku da se odustane. Šta god da izaberu žene su donele pravu odluku i niko ne bi smeo to da im ospori.

Foto: Unsplash

O sebičnim razlozima mi je teško da govorim, jer koliko god da se trudim da budem objektivna, ne mogu do kraja da razumem one koji nikad nisu poželeli da imaju decu. Još manje mogu da razumem one koji su se ostvarili kao roditelji a da to u stvari nisu želeli. I one kojima je jedno dete dovoljno da utole svoju sebičnu potrebu da se kaže da su roditelji, koji ne žele više od toga, kojima ni voljena osoba ni njene želje da se dobije još jedno dete nisu bitne… A takvih ima na sve strane. Ljudi se pronalaze i razilaze, svađaju i mire, ne razumeju se  i razumeju, razlikuju se ili su slični. I sve je dobro dok žele isto. Ako ne žele, tada nastaje problem. I nikome sa strane nisu dužni da daju razloge i objašnjenja za svoje odluke. Koliko god da ih okolina razume ili ne.

Tako ni ja nisam dužna da objašnjavam zašto imam troje od četvoro dece i zašto sam rodila toliko dece. Zato što sam ja tako htela. I ne samo ja. Zato što sam išla putem koji se prostirao preda mnom.

Zato što je sudbina umešala prste onda kad je morala. I onda kad nije morala.  Zato što sam donosila odluke onako kako sam osećala da treba. Zato što je sudbina jača koliko god mi jaki bili i činili svakave ludosti. I ne samo zato, već i zato što mislim da je ispravno imati decu. Zato što je prelepo imati decu. Zato što nijedan osećaj na svetu ne može da zameni osećaj da sam roditelj i da imam decu.  Zato što ništa ne može tako da me obraduje, razveseli i usreći kao moja deca. I obrnuto, ništa ne može tako duboko da me razočara, sneveseli, rastuži, naljuti ili razbesni kao što je neki postupak moje dece. U svakom slučaju, izuzetno je i posebno biti roditelj zato što ništa od tako jakih osećanja ne bih doživela. Ne bih znala da postoje tako duboke emocije koje čine bezuslovnu ljubav, da nisam postala majka. Roditeljstvo je najsnažnije osećanje na svetu.

Iako sam nekada davno bila čvrsto uverena da je ona latinska ispravna da je čovek sam kovač svoje sreće i da moj život zavisi samo od mojih odluka i ni od čega više. Iako sam nekada davno govorila da neću roditi ni jedno dete. Iako sam nekada davno govorila da su bebe ružne i da u njima ne vidim ništa lepo. Iako sam nekada davno odgovorno tvrdila da se neću udati. I onda sam se udala. Dvaput. I to je jednostavno tako.

Foto: Unsplash

Da, moje najstarije dete je dete iz mog prvog braka. Iz braka sa osobom koju poznajem otkad znam za sebe. Sa osobom na koju mogu uvek da se oslonim. Sa osobom koja može uvek da se osloni na mene. I zauvek. I to je jednostavno tako.

Kad se mojoj pvoj devojčici rodila sestra iz drugog braka njenog tate, častila sam sve oko sebe. Sećam se da su me tada neki čudno gledali. Zašto da ne budem srećna jer se rodilo jedno malo biće? Zašto da se ne radujem dolasku na svet nekome ko je ulepšao i upotpunio život mojoj, tada jedinoj, devojčici? Sećam se da sam svima govorila da mi je drago što je dobila sestru, a da ja nisam morala uopšte da se pomučim. I to je jednostavno tako.

To što sam ja, uvidevši razlike koje su nas udaljile, prestala da volim njenog tatu na način na koji treba da se voli osoba sa kojom gradiš život i to što je on uvideo isto to i prestao da voli mene, nije izgovor da dete bude nesrećno. Dete ne bi smelo da pati zato što mu roditelji nisu više zajedno. Njen tata je našao pravu iz drugog puta, i ja sam našla ovog mog iz drugog puta. Kad se dvoje nađu i žele isto, to je onda pravo. Kad misle da su se našli a ne žele isto, to je onda zavaravanje. I ne može da traje večno. Nisam prorok, samo sam realna. I to je jednostavno tako.

Što se razlika u načinu života tiče, velika je, ogromna između onih parova sa decom i parova bez dece i parova sa jednim detetom. Pre svega u slobodi, načinju organizovanja vremena, spremnosti da se odreknu nečega zbog drugoga, naviknutosti na deljenje, ne samo materijalno deljenje, nego i na deljenje vremena, slobode i mira u kojem obilno uživaju. Ne znam za vas, ali ja, čak i onda kad izgovaram svašta u ljutnji i trenucima svađe sa decom, nikad ne bih dala trenutak sa njima zarad bilo kakvog druženja, jer svi meni značajni ljudi u istom su porodičnom okruženju kao ja.

Foto: Pixabay

Niti bih bila srećnija da mogu da čitam na miru neku knjigu makar ta knjiga bila najbolja knjiga na svetu. Niti bih bila bolje informisana i sa bogatijim društvenim životom da mogu da pogledam najbolji Oskarom nagrađeni film kad ja to hoću. Ili da mogu da radim bilo šta sa spiska onoga što imaju ljudi koji nemaju decu. Džabe sav mir ovog sveta, sva tišina koja mi ponekad tako nedostaje, sav odmor, slobodno vreme, šopinzi, putovanja, druženja, kafići, restorani… ako nisam sa njima. I to odgovorno tvrdim. Znam šta pričam. Onaj ko nije roditelj 24 sata danonoćno u svom životu, taj nije roditelj uopšte. Ne moram da budem u istoj prostoriji sa njima, iako i to ponekad silno želim i to baš onda kad one to neće, samo da znam da su tu, da su dobro…

Ljubav u zagrljaju dok im mirišem kosu je ono što me čini celom i zbog čega zaboravljam i koliko sam umorna i zašto tog dana nisam otišla na kafu sa drugaricom… Ispunjeno srce svaki put me pročisti iznenadnom snagom dok izgovaraju onaj naziv koji potvrđuje moju ulogu u njihovom životu a koji me je životno obeležio onog trenutka kada sam prvi put čula kako nespretno izgovaraju ‘’Mama”  svi, jedan po jedan, i osećaj da se topim pred njima kada to čujem, da se topim kao sapunica kada je propustiš kroz ruke, trajno i svetlucavo dok iza ostaje osećaj neopisive čistoće. I onda kad se probude usred noći dok ih juri čudovište i onda kad plaču dok mi pružaju ruke jer su pale i ogrebale koleno i onda kad me zovu usred najbolje scene u omiljenoj seriji da mi kažu da im trebaju pare za depilaciju, je ono što me tera dalje i što me razlikuje od onih koji to nemaju. I glupo je uopšte govoriti o razlikama kada su one nepomirljive i kada ne mogu da se stavim u njihovu ulogu jer sam postala majka kad sam bila vrlo mlada i kad mi se čini da oduvek imam neku decu.

Ne neku decu. Moju decu. Ovu moju, ove tri. Njih tri ovde i njega, tamo negde gore daleko.

I volim ih najviše na svetu.

I to je jednostavno tako.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *