Rastanak

Pljuštala je satima. Po njenim rukama, tankim, negovanim. Po njenim obrvama, trepavicama, uvijenim, gustim. Po njoj, osetljivoj…Oči su joj bile mokre. Ne zna se da li od dosadne kiše.

Silazila je stepenicama, brzo, spretno. Na leđima joj se klimao ranac, star, težak. Izgledala je kao bilo koja devojka, obična, jednostavna. Zračila je toplinom koju su osećali samo oni koji bi želeli da je upoznaju. Njena nesreća bila je u nemoći da upozna samu sebe.

U svako novo poznanstvo srljala je ne razmisljajući kuda je to vodi. Bez predrasuda puštala je da je događaji nose. Umela je da se prepusti trenutku i očekivala je da trenutak postane večnost, ne znajući da je on, ako vredi, postao večnost još dok je trajao. U njoj su, što je više njih upoznavala i divila se tuđim nepromišljenostima, rasli zidovi, visoki, betonski. Pitala se zašto znajući da nam nešto ne odgovara, tražimo uporno u tome neku sitnicu, nit koja bi mogla da nas obraduje.

Zar je trenutak radosti bitniji od sreće?

Tragajući za njom toliko se unesemo i izgubimo da često ne vidimo da smo je već našli. U nekoj reči, nekom susretu, osmehu, postupku, pročitanoj knjizi, odgledanom filmu, napravljenom ručku, primljenom poklonu…

Sa spoznavanjem razlike izmedju davanja i uzimanja, ona je zaspala, čvrsto, slatko. I sanjala je nekoga, ko bi voleo samo nju, malu i pitomu i pokušao da razume njenu nestalnost, divlju i opasnu.

Probudila se taman kad je hteo da je poljubi. Zbog nedoživljenog iskustva osetila je čežnju. Pravu čežnju za boravkom u pustinji, daleko od ljudi.

Odsutna, obukla se i otišla kod njega. Rekla mu je ne čekajući da joj odgovori. Ostavila ga je sigurna da je u njoj on već našao svoje mesto, ubeđena da je lepše uraditi to dok ga još voli. Izašla je na kišu. Vrtela se tražeći pogledom nekoga ko će joj objasniti zašto je to uradila, zašto sami sebe povređujemo najviše. Nije našla nikoga. U večitoj trci za srodnim bićem umorila se.

Želela ja da neko sada traži nju. Krenula je i digla glavu. Oblaci su pretili a ona je osećala olakšanje. Kiša. Pljuštala je satima. Po njenim rukama, tankim…. Po njenim obrvama, trepavicama…Po njoj, zbunjenoj…

Oči su joj se sijale, i nije bila sigurna da li je sve to samo zbog kiše.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *