Vakcini se u zube ne gleda

– Pa dobro da li je moguće? Stvarno? Ja na onolikom Sajmu među stotinama ljudi, pa je sve bilo u redu… A tu, koliko vas, kažeš? Nije sigurno moglo da vas bude više od dvadeset, trideset?

Tako je počeo moj razgovor sa mamom kad sam joj pomenula šta se desilo prilikom moje vakcinacije. Ali, da krenem od početka.


Hoću – neću… pa malo više neću, pa onda hoću sigurno…

Onda prođe nekoliko dana i ja ipak neću. Pa pomislim da li vakcini treba da se gleda u zube… Onda pročitam nešto loše o nekome, o tragičnim posledicama kovida i onda opet hoću. I tako dan, dva, pa shvatim da mogu ovako da guram, šta mi fali, rad od kuće, izlazak do radnje na kraju ulice kao odlazak u poslastičarnicu, još malo pa ću početi da se šminkam, da ipak ličim na nešto, da ne misle prodavci da mi je zarozanost vrlina… Odvođenje Katarine na hor mi dođe kao praznik, počela sam i da biram šta da obučem onim danima kad je hor. Zatim, uzaludno traganje za odgovarajućim srpskim apartmanom od Palića do Stare planine gde bismo mogli porodično da se sklonimo od nepodnošljivog beogradskog vazduha bar na dva, tri dana…  I obavezno  premišljanje posle toga jer ne mogu da znam da li će tamo biti sve dezinfikovano kako treba i da li je posteljina u kojoj bi trebalo da spavamo stvarno oprana na devedeset. Pa kajanje što držim Milu u kući jer počne da se guši svaki put kad kažem ‚‚Možda neće ovog puta, nije sigurno tolika zagađenost, bolje da je izvedem…“, onda kajanje što sam je izvela… i tako u krug.

E, onda shvatim da mi fali, da mi mnogo toga fali, da nisam jedina kojoj fali sve ono normalno što smo nekad imali i da ne može tako večno.

Foto: Pixabay

I onda rešim da hoću!

Mislim, stvarno kojoj se to vakcini pa u zube gleda.

Nema veze to što me je moja polovina napala činjenicom da sam roditelje naterala da se vakcinišu i da ako se sama ne vakcinišem, onda ispadam licemerna. Ako nešto ne volim, ako postoji osobina koju prezirem, kojoj se suprotstavljam kako stignem, onda je to licemerje. 

Moja, da ne kažem jača, polovina je već bila ulogovana u e-upravu i sad se postavilo pitanje koju ćemo. Ej, koju? Ej…

2021. godina, Srbija, pandemija kovida. Biramo koju ćemo vakcinu da primimo. Zvuči nestvarno. Prijatelji iz Španije nam pišu da se kod njih ne zna kako će uopšte biti organizovana vakcinacija dok se mi u Srbiji uveliko vakcinišemo i još nas pitaju koju vakcinu želimo. Ispada kao da vakcini u zube gledamo. Jer smo tako u mogućnosti. Stvarno, ko god da je za ovo odgovoran, pritom mislim na realizaciju, na čistu operativu i organizaciju iste, ne mislim na zamisao jer i mali Perica mnogo toga ume da zamisli – svaka čast!

Možeš da biraš da li ćeš da biraš ili da izaberu umesto tebe tako što na svom profilu za e-upravu ne označiš vrstu vakcine. Nas dvoje smo rešili da označimo dve, pa kad nas pozovu – pozovu.

Poziv za mene stigao je posle desetak dana. Naravno da nisam propustila da svojoj, da ne kažem jačoj, polovini nabijem na nos da su ljudi lepo procenili ko je od nas dvoje bitniji za čovečanstvo.Toga dana cela moja priprema za događaj zakazan za sedam uveče u lokalnom domu zdravlja sastojala se u tome šta ću da obučem. Ne zato što sam bila željna izlaska iz kuće i što mi je odlazak na vakcinaciju došao kao ne samo bitan nego i društveno – koristan događaj nedelje, nego i zato što se vakcina protiv kovida daje u ruku, a s obzirom da je zimsko vreme, morala sam da nađem zgodan komad garderobe s kojim se neću spetljati kao što umem. Dakle, majica sa kratkim rukavima i duks na rajsferšlus. Malo ko o tome razmišlja, zato na ovaj način skrećem pažnju na bitne sitnice. Sigurno vam ne bi bilo ugodno, ako ste već krenuli na vakcinaciju da imate na sebi majicu ili džemper na kome rukavi ne mogu da se zavrnu do ramena. Adekvatna garderoba znači pola posla.

Foto: Pixabay

Pođoh spremna. Dođoh brzo. Neka kiša je paduckala, ništa nepodnošljivo. Ispred ulaza sedi nekoliko starijih gopođa. Čavrljaju neobavezno, kao da su u parku. Ohrabriše me njihova spokojna lica i uđoh u zgradu.

Stade da me doziva neki glas. Kao da sam čula svoje ime. Osetih na sekund žmarce, časna reč. Kao da sam na trenutak bila u filmu ‚‚Rebeka“, daleko bilo… Ne znam da li su halucinacije obavezan deo pre vakcine, ali ako vam se desi slično, da znate da niste sami…

Ugledah ženu s pištoljem za merenje temperature i, što bi Katarina rekla – stražara, pored nje… Ukočih se jer sam taj deo previdela. Šta ako…

Na sreću nisam ni stigla u mislima dotle, poslaše me na prvi sprat.

Tamo me dočeka druga sestra za školskim drvenim stočićem, bože, bože, podseti me na moju osnovnu, onako išaran, slatko izgreban… Ni ovde nema mesta za razmišljanje, brzo ime, brzo, aha, tu ste, ovde u ordinaciju četiri, posle ovog gospodina… Odatle izađe žena, odšeta kao da joj nije ništa, gospodin uđe, brzo će ovo, ko bi rekao…

Uđoh, tamo njih tri, svaka radi svoje. Mlađa doktorka me ispita za hronične boljke, lekove i simptome u poslednje dve nedelje, druga doktorka me odmeri od glave do pete. Cenim, to joj je posao, kao, ako nešto primeti… Da li da joj kažem kad me je ono secnulo po desnoj strani pozadi u krstima? I kad mi se pojavila ona tačkica pored nosa? Ili da pustim da prevlada zdrav razum? Pustiću pa šta bude… Sestra mi priđe rekavši mi tek tada koja je vakcina u pitanju i nežno i pažljivo ubrizga mi u mišicu leve ruke prepisanu dozu. Mlađa doktorka se iznenadi davši mi do znanja da je mislila da ja to znam. Starija me je i dalje nemo gledala. Žena posvećena poslu, nema šta. Sestra objasni svima prisutnima da tek neposredno pred davanje vakcine možemo da znamo na koju su nas pozvali. Kako to zvuči, kao da nas zovu na sok u obližnji kafić, pa svako bira šta voli…

Zbog nekih prethodnih reakcija na lekove mlađa doktorka mi naredi da sednem tik ispred ordinacije, da im budem na oku, da ne mrdam. Prihvatih njenu naredbu doslovce. Sedoh i tada krenu drama…

Foto: Pixabay

Taman što sam se smestila i osetila kako me boli ruka, iz ordinacije u kojoj sam bila izađe bledunjav tip mojih godina, tu oko četrdeset. (Pa šta ako imam više, to sad nije bitno.) Dakle, izađe, prođe pored mene i ode. Ja ostadoh, zavideći mu kako je brzo završio. Nisam se ni okrenula posle te pomisli, eto njega nazad.

U besvesnom stanju. Čujem ja neke čudne korake, kad ono, stražar koga sam upoznala dok mi se priviđala ‚‚Rebeka“, ide unazad i vuče čoveka. Čovek oklembešen, glava se klima kako stražar zanosi za ćoškove, ruke mlataraju pored kao da nisu njegove. Kao da uživo gledam transport ranjenika iz partizanskih filmova. Doktorke se sjatiše na poziv, prisutni se uskomešaše, ja ustadoh, bilo mi glupo da nastavim da sedim u odsudnom momentu i ćutke posmatrah šta će sad da bude.

Da li ćemo mi vakcinisani da počnemo da padamo ili će on da se povrati. Trećeg nema.

Vratih se na mesto pošto ga unesoše u ordinaciju i počeh čudno da se osećam. Lepo sam osetila kako mi se vakcina proširila po levoj strani tela, sve do skočnog zgloba. Mlada doktorka me upita kako se osećam a ja nekako ni pet ni šest nego:

– Okej  sam, nego me malo ovde… – gledam, doktorkino lice se uozbiljilo. Ma da ja kažem svoje, pa nek pukne…
– Boli me noga – izgovorih kao da me neko juri. Svi se ućutaše, fokus se sa ranjenika bez svesti prenese na mene.

– Gde vas boli, gde? – začuh gotovo odmah pošto sam svoju ispovest složila u rečenicu koja je pobudila veću pažnju od očekivane. Umesto doktorke, preda mnom se stvori nepoznata gospođa u godinama koja je nekako razgrnula gužvu u kojoj se našla pomoću cegera neobavezno prebačenog preko savijene ruke. Uplaših se da će sad da izvadi neku injekciju odatle i da me ušprica ko zna čime i gotovo. Doktorka u civilu, garantovano. Coktala je i vrtela glavom dok su nas ostali gledali. Videlo se da žena saučestvuje u mom bolu. Niko drugi se nije ni štrecnuo, samo su nas posmatrali.

– Svi smo pod utiskom. Gospodin ima samo nizak pritisak. Nije vam to od vakcine. Još malo sedite tu – nasmeja se na novu scenu mlađa doktorka i vrati se kod ranjenika koji je počeo da se doziva svesti.

Foto: Pixabay

Taman pomislih da doktorka u civilu planira da me smesti pored onog, eto njega čilog i oporavljenog . Izabra mesto nasred čekaonice, da svima bude jednako blizu, ako se nedajbože  daleko bilo pu pu ponovi isto…

Jedan sedi vitalan penzioner nonšalantno mu se približi i poče da ga zagleda. Promrmlja dovoljno glasno da ga čujem i ja nekoliko metara odatle:

– Odlično, ovaj je preživeo, valjda ću i ja.

Dok sam se suzdržavala da se ne nasmejem jer je gospodin oporavljeni brisao maramicom čelo, doktorka u civilu priđe diskretno sestri za improvizovanim pultom i namignu joj kroz šapat da će ona ipak da sačeka kinesku.

Oporavljeni ustade posle nekoliko minuta i ode, ja ostadoh. I ne samo ja. Nekoliko nas koji smo bili na posmatranju. Svi smo s nekim pribojavanjem bacali poglede ka vratima dok nas doktorka u civilu nije sve obavestila da je otišao daleko i da se nije vratio. Ona lično ga je otpratila pogledom kroz prozor.

Gledam na sat, čekam više od dvadeset minuta. Ako im ovaj bol u nozi koji ‚‚možda osećam, ali ipak nisam sigurna“ nije reakcija za zabrinutost, da krenem i ja polako.

Ruka me je bolela naredna tri dana. Priča se da je to zato što nemaju više tanke igle.

Posle dobrih nedelju dana i moja, da ne kažem jača, polovina dobi poziv. Znala sam i pre nego što mi je rekao, po izrazu njegovog lica. Kao da ga je oblilo olakšanje. Ipak ga nisu zaboravili. Ipak i on znači nešto ovom svetu… Doduše, celih nedelju dana posle mene… Ali, da ne budemo cepidlake – vakcini se u zube ne gleda.

Razmišljaćemo o tome kad dođe vreme za drugu dozu. 

 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *