Zašto boli jedna trešnja

Nešto me je danas zabolela svaka grana jednog drveta. Jedne trešnje. One krupne tamne sorte kakvu je gajio moj deda. Te su trešnje rasle samo na jednom drvetu. Jednom razgranatom zdravom lepom drvetu koje je raslo zajedno sa mnom, posađenom možda baš one godine kad sam se ja rodila. Tik iza stare barake na placu pre Ledina, uz česmu postavljenu nekoliko metara od nje. Leta su tad bila vrela i nisu bile moguće nenormalne razlike u godišnjim dobima, one iste koje su se u međuvremenu toliko kvarno i samouvereno uvukle u našu svakodnevicu da nismo ni primetili kad smo ih prihvatili kao normalne. Tad, kad su leta bila vrela, na samom njihovom početku, pre nego što bi vrelina upržila zemlju na dedinom placu, crne krupne trešnje bile su pravo osveženje i priprema za toplotu koja je neminovno sledila samo koju nedelju kasnije.

Nikad neću zaboraviti kako je deka strpljivo i vredno brao granu po granu sa razrađenim sistemom penjanja na merdevine kako bi dohvatio i one najviše, najstidljivije, pobegle od ostalih u visinu, sa podjednako slatkim i zrelim plodovima. Činilo mi se da su ti odbegli plodovi, oni s vrha ujedno najslađi, baš zato što su najduže čekali da budu ubrani.

Kada sam porasla dovoljno da mogu samostalno da se popnem na trešnju, deda i ja smo zaverenički punili kofe ispod drveta koje su služile samo za to i ni za šta više. Za trešnje. Za prve, najkrupnije, najslađe i najlepše trešnje. One koje možeš da zagrizeš i da ti usta budu puna. One koje prskaju tamno crvenu boju pa plašiš mamu da je to krv, i smeješ se iz punih pluća kad ona shvati da je prevarena. One u kojima nikad nisam našla nijednog crva. One kojih više nema… i koje više nikad neću jesti.

Foto: Pixabay

One druge, svetlije, što su rađale posle, nisu bile takve. Nisu imale taj ukus, tu slast.

Ta jedna ogromna bogata trešnja bila je moje omiljeno drvo. Moje omiljeno voće za sva vremena. Moje čarobno detinjstvo. Obožavala sam da se penjem po njenim stabilnim granama i da dedi pomažem oko nedostupnih kuglica koje kao da su mi se smejale skrivene iza listova gore, nebu pod oblacima. Sećam se dedinog zabrinutog lica dok me je bezuspešno odvraćao da se popnem do samog vrha. On, nekadašnji ponosni mitraljezac iz II svetskog rata koji je jurišao ne razmišljajući o posledicama sada je drhtao pri pogledu na unuku koja se neustrašivo penje na jednu pitomu visoku trešnju. A bila je pitoma. Bila je pitoma toliko da me nikada nije prevarila. Nikada se nisam ogrebala ni o jednu njenu granu. Nikada nije uperila ka meni svoje šiljke od kratkih grana kojih ima na svakom drvetu. Nikada nije uradila to što drveće ume. Nikada me nije povredila.

Ja nju jesam.

Ubila sam je bez razmišljanja.

Onog trenutka kada mi je mama rekla da se plac prodaje, pomislila sam samo na tren na nju. Samo su mi na kratko kroz glavu prošle slike mnogih lepih toplih proleća i najava vrelih leta, moje penjanje po njoj, dedino nasmejano i zabrinuto lice i punjenje onih njegovih kofa…

Život mog dečaka bio je važniji. Želja da on ozdravi bila je jača. Mislim da je i ona to znala. Uostalom, otkad dede nije bilo, nije ni imao ko da je redovno zaliva i da brine o njoj. Samo bi s kraja proleća s dedinog placa neki nepoznati ljudi odnosili pune kese tamno crvenih plodova.

Danas me je misao o njoj zabolela. Tačno sam osetila svaku njenu granu kako mi kopa po prošlosti i vuče nekako uvis, ne nadole kao nekada pod težinom sazrelog voća. Sećanje na srećna vremena ne pomaže da se ona prebole u sadašnjosti. Kao što nikada neću preboleti ni to što sam joj uradila.

Foto: Pixabay

Kažu da je danas tamo neki teniski teren. Kažu da danas tamo nema voćnjaka ni zemlje. Ni drveća… Ni jednog drveta.

Nema više ni dede. Ni mog dečaka…

Uskoro će početi sezona.

I opet će mi, kao i svake godine u isto vreme nedostajati onaj ukus, ona punoća ploda, dok deci budem odvajala koštice iz sredine i dok na sve strane bude prskala ona skoro ista boja, skoro, jer znam da neće biti to ta, da ne može da bude ista, dok im budem kačila njene minđuše preko uveta, kao što su i meni kačili kad sam bila mala…

I nikad niko ne bi rekao da ću jednog dana morati tako da je tražim. I da ću, kao svi oni koji nikad nisu imali trešnju, morati da stanem u red na pijaci i da ću, birajući one najtamnije, na oko sočne, dok mi glas bude drhtao, kao što su drhtale grane koje su me nekada davno čvrsto držale, kao što je drhtao deda dok sam se kočoperila na vrhu mog omiljenog drveta, hrabro reći:

– Meni jedan kilogram ovih, molim.

A znam da koliko god da kupim i koje god da nađem, one koje tražim nikad neću naći. 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *