Kad Mili nije dobro ili Zašto se mami sijaju oči

Mila se probudila i počela da kašlje. Mnogo da kašlje. Toliko je kašljala da se mami učinilo da nešto nije u redu. Ali, Mila često kašlje ujutru. Ustane, iskašlje se i na putu do vrtića već prestane. Zato mama nije obratila pažnju na njen kašalj i odvela ju je u njene jasle. Mami je bilo teško kad je morala da je ostavi, ali kad je videla kako Mila zadovoljno trči u zagrljaj vaspitačici, licem joj je prošao opravdan mir. Oči su joj blistale pri pogledu na zadovoljno dete.

Kad je tata došao po Milu, vaspitačica je rekla da Mila baš mnogo kašlje. Mama i tata su je zato odveli kod doktora. Doktorka Tijana je rekla da Mila ima spazam i da mora da se inhalira. Međutim, te večeri mami se učinilo da Mila neuobičajeno brzo diše. Mama se uplašila. Pozvala je doktorku Tijanu telefonom i ona joj je rekla da hitno odu u dežurnu bolnicu. Katarini se ionako nije spavalo. Rekla je da joj se baš ne spava, kad je čula kako se mama i tata dogovaraju da mama i Mila idu same. Nije htela da obuče pidžamu iako je bilo deset sati uveče. Umesto pidžame Katarina je obukla jaknu i cipele i dok je mama spremila Milu već su bili na putu ka kolima. Mama je mrmljala da Ivona nikad nije tu onda kad treba da bude i da je to tipično za nju. Tata je nosio Milu na rukama, jer je bila i umorna i stalno je kašljala. Kako ju je tata stavio u sedište, Mila je tako počela da povraća. Sad su morali da se vrate kući, da presvuku Milu i da operu sedište u kolima. Mila je kašljala i dalje.

Mama je brzo presvukla Milu, tata je vešto oprao isprljana sedišta i kad su drugi put seli u kola, bilo je već jedanaest sati. Put ka dežurnoj bolnici vodio je preko mosta. Negde na pola mosta, Mila je zaspala. Kašljala je manje, ali je i dalje kašljala. Katarini se i dalje nije spavalo.

Ispred bolnice neka teta koja je stajala pored rampe i u nekoj širokoj jakni cupkala od hladnoće, rekla je mami da može da uđe u bolnicu sa Milom, dok se tata parkira sa Katarinom. Zbog grozne situacije sa koronom, tata i Katarina nisu ušli zajedno sa Milom i mamom. Mama je odnela knjižicu na šalter i Mili su odmah izmerili temperaturu i saturaciju. Rekli su im da sednu u čekaonicu u holu dok ih ne prozovu. Pola sata kasnije prozvala ih je neka fina mlada doktorka u ordinaciju četiri. Čim je poslušala Milu, sve joj je bilo jasno. Spazam. Mila mora da se inhalira. Milu je mama jedva držala u krilu, jer je Mila htela da skače uprkos tome što je neprekidno kašljala. Kad je neki čika ušao u ordinaciju, Mila mu je spremno mahnula i doviknula:

– Davo!

Čika se nasmejao i uzvratio pozdravom. On se konsultovao sa doktorkom i rešeno je da Mili mora da se uradi snimak pluća. Mama je uzela uput na šalteru i odvela Milu u deo za rentgen. Tamo joj je neki krupni čika rekao da otvori vrata pritiskom na zeleno dugme. Mama je tako uradila pa su Mila i mama ušle u prostoriju u kojoj je bio ogroman akvarijum sa ribicama. Mama se setila kako je već bila na tom mestu, jednom davno, onda kada su vodili nekog drugog na rentgen pre ulaska u sterilni blok.

Tu na tom mestu, kasno uveče, naročito za decu, dok se mama prisećala kako je nekad davno već bila tu iz misli ju je prenuo grubi muški glas. Onaj čika koji joj je pokazao zeleno dugme pitao je mamu zašto Mila ne nosi masku na licu. Mama je rekla da je to zato što je Mila mala i stalno skida masku i upitala je čiku kako da stavi masku detetu koje jedva diše. Čika je na to rekao:

– Ne diše jedva, normalno diše. Do sada ste mogli da je naučite da nosi masku.

Mila zna da je mama htela tom čiki da kaže da taj čika treba da jede govna, ali mama nije htela da se spusti na nivo tog čike koji nije pokazao nikakav osećaj za bolesno dete u kasnim satima u jedinoj dežurnoj dečjoj bolnici u Beogradu u pandemiji korone. Mama je do sada upoznala mnogo takvih čika i teta i vrlo dobro je znala da takvi postoje. Zato nije ušla ni u kakvu svađu sa tim neraspoloženim čikom. Uvela je Milu u sobu za slikanje i obukla neku čudnu tešku kecelju. Mama je tiho Mili rekla da je do sada mnogo puta nosila takvu kecelju odavde do Londona i da to nije ništa strašno. Mama je rekla Mili da je neće ništa boleti i da je mama tu, iza nje. Čika je naredio mami da stane iza Mile i pošto je Mila bila uznemirena, tako da je plakala naglas, čika skoro da je vikao na mamu. Govorio je mami da ne vuče Milu za ruke. Mami nije bilo jasno zašto taj čika zanoveta. Uostalom, nijedna mama nikad neće povrediti svoje dete, posebno u situaciji kad je dete bolesno. Tad je i mama osetljiva. Treba joj razumevanje. A ne čika koji ne vodi računa šta izgovara, koji traži razlog za svađu i naređuje mamama da maloj deci stave maske na lice. Pa, mala deca ne nose maske ni u vrtićima. A čika ako nije zadovoljan time, može da se žali kriznom štabu. Mili se učinilo da je mama nešto tako prokomentarisala.

Mama je jedva čekala da izađu odatle, samo zato što je bila sama sa Milom i što je svu pažnju poklonila samo Mili, pa nije imala mogućnosti da kaže onom čiki ono što zaslužuje. I ono što bi neko trebalo da mu kaže. Da je bio tata tu… Eee, videli bi svi da li bi taj čika bio toliko hrabar… Da li bi imao ono što svi kažu da Milina mama ima. Iako nije muško.

Onda je neka dobra teta prišla mami i upitala je da li je i njoj onaj nervozni čika nešto rekao.Ta teta je došla sa devojčicom koja je malo mlađa od Mile i koja je kašljala i nekako čudno disala, slično kao Mila. Ni njoj se onaj čika nije svideo. I nju je napao zašto nije devojčici stavila masku. I još joj je rekao da deca mogu da nose masku od rođenja. Ko zna gde taj čika stvarno živi i čime se hrani, kad u njegovom kraju bebama koje se rode stavljaju maske na lica.

Devojčica se odmah svidela Mili, pa je zato htela da se malo poigraju zajedno. Nema veze to što je bilo jedan iza ponoći. Nema veze to što je doba korone. Nema veze to što su svi bili u dežurnoj bolnici. Deca nemaju problem sa zadrškama u ponašanju. Deca ne prezaju od čudnih zabrana. Deca traže svoje detinjstvo gde god da su, kad god da su i s kim god da su.

Mila je bila neumorna, iako joj je vidno smetao kašalj. Morala je da ide u sobu za ihnalaciju. Međutim, Mila nije htela da sluša mamu. Bacala se i plakala, vikala, čak joj je ispala i cipela dok se opirala. Mama je morala da drži Milu, snimak pluća, vodu koju je morala da kupi Mili, svoju torbu sa Milinim stvarima i inhalator. Mila nije držala ništa, samo se bacala. Mama se naljutila na Milu. Pokušala je da je stegne, ali ni to nije pomagalo. Mila je videla suze u maminim očima i otrčala je iz ordinacije čim joj je mama obula onu cipelicu koja je pre toga završila na drugom kraju ordinacije. Mama se nadala da je Mila ipak uspela da udahne dovoljno koncentracije leka da bi joj bilo bolje. Mama je umorno krenula za njom.

Sele su u čekaonicu i Mila je posle nekoliko trenutaka zaspala. Bilo je negde oko tri, kad je mama hodajući naokolo sa svim stvarima u rukama i usnulnom Milom uspela da sazna u koju ordinaciju i kod kog doktora treba da odnese onaj snimak. Bio je to onaj čika koji je ušao kad je mlada doktorka pregledala Milu. Znao je odmah šta je u pitanju. Pogledao je u snimak a mami je tada srce stalo. Po ko zna koji put.

Ništa više posle toga nije čula, samo njegove reči da mogu da idu kući…

Mila se nije probudila ni kad su stigli kući, Katarina je bila uzbuđena tako da je jedva zaspala.

Već negde oko sedam ujutru, došlo je vreme za novu inhalaciju.

Inhalacija po inhalacija, dan po dan i Mili je bilo lakše i bolje. Dok nije skroz ozdravila. Dovoljno da se mami oči ponovo zasijaju. Ovoga puta ne onako kao kad je bila ljuta na Milu zato što nije htela da se inhalira… Ne onako kao kad joj je srce stalo dok joj je doktor saopštavao rezultate Milinog snimka pluća… Ne od onoga zbog čega su joj se zacaklile kada se Mili učinilo da tužno gleda u onaj akvarijum one noći…

Sada su se sijale punim sjajem i izgledale su kao da joj je pao veliki teret s leđa.

Mamine oči sada su se sijale od sreće.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *