Sećanje je umetnost

Danas sam se začudila sama sebi koliko sam se uznemirila kad se u dvorištu između zgrada začuo lavež nekog psa. Nekog nepoznatog psa koji me je toliko uzdrmao kao da sam čula duha. Lajao je isto kao Uglješa. Kao moj pas. Moj jedini pas na ovom svetu, crn kao ugljen, sa belom tufnom na grudima. Osvrnula sam se oko sebe i videvši da niko ne reaguje, nastavila sam da ćutim dok je u meni rasla toplota koja se izlila direktno iz srca. Kuljala je na sve strane tražeći dobro poznato stvorenje pogledom. Ugledala sam samo jedno simpatično sivo kučence koje je lajalo na jedva vidljive senke u daljini. Približila sam se dok mi se i dalje priviđalo. Kad bi Uglješa počeo da laje, obično bi krenuo naglo i nastavio dok mu se lavež ne bi pretvorio u pravo urlikanje sa obaveznim kratkim zavijanjem koje je upozoravalo svakog ko bi nam se približio u tom trenutku. Delovao je opasno, kao da najavljuje nevolju a u stvari, samo on zna šta mu je to značilo. Možda je prepoznavao neke sekvence iz prethodnih života. Možda je njušio loše ljude. Možda je predosećao buduće trenutke koji ne nose dobro. Ko će ga znati.

Dok sam posmatrala zbunjenog psa, odjednom sam čula dobro poznat glas. Zazvonio mi je u glavi smeh, zvonak i čist kao dečja iskrenost, prodoran kao reči koje su se mačem zabile u naša srca onog četvrtka kad nas je doktor iznenadio dijagnozom. Kako se samo dobro sećam svakog takta tog smeha. I pauze dok udiše vazduh pa potom nastavlja da se neumorno smeje. Vergla kao najlepša pesma. Da je simfonija, bez greške bih znala da je odsviram na klaviru. Iako klavir nikada nisam svirala. Iako nisam išla u muzičku školu.

Unsplash

U vremenu kad se Milan razboleo, Ugi je uveliko pretrčavao nebeske livade i zelene površine, dok smo mi nastavljali sa životom, ne mogavši u znak poštovanja prema jedinom četvoronožnom stvorenju koje je uspelo da se uvuče na duži period u našu kuću osvojivši nam srca za manje od sekund i promenivši nam živote nabolje, da mu nađemo zamenu. Nismo ni pokušavali. Za nas je on bio jedini i nezamenjiv. Meni je bilo bitno to što ga je Milan upoznao. I to što sada po tim livadama i pašnjacima tamo gore, kako ja zamišljam nebo, moj sin ima sa kim da trči. Što nije sam.

Kako glupo zvuči… Neko ko je mrtav sigurno ne traži društvo. Niti mu društvo treba. Mrtav je mrtav. Nama, koje su mrtvi ostavili, znače takve misli. Nas umiruje pomisao da su nam mrtvi na sigurnom i da je sve kako treba. Koliko god to glupo da zvuči. I ti pašnjaci. I livade. I zelene površine. I cveće koje miriše. I lavež koji čujem sa specifičnim zavijanjem, iako je to nemoguće. I smeh koji odzvanja… Smeh koji para to moje zamišljeno nebo gore, taj prostor za koji tako grčevito želim da je stvaran, da me skoro boli. Ne boli me sećanje. Apstrakcija ne boli. Sećanje nije emocija. Ako nije, onda ne može ni da boli. Sećanje je umetnost. Ni od čega napraviti nešto.

Boli me to što ne znam. Što ne zna niko.

I to je glupo.

Kako da boli nepoznanica?

Kako da zavirim u taj vakuum naših želja, iluzija i očekivanja?

Kako da pretvorim u istinu misao koja toliko sve nas sa mrtvima opseda?

Tu vasionu nepostojećeg.

Kako?

Kako?

I kako da prestane.

Da grlim onaj lavež i ljubim onaj smeh istovremeno. Da ih stežem dok mi mišići ne utrnu. Dok ih čujem i vidim. Da ih milujem dok im ne dosadi. Da ga nosim na krkače, kao onda kad se smejao u parku, dok smo leteli od klupe do klupe dok je Ugi skakutao oko naših nogu. Da ga ne dam. Da ga sačuvam. Da ga ne boli. Da je tu i da mogu da ga vidim. I čujem. A da to nije samo u mojim ušima i u mojoj glavi.

Da apstrakciju pretvorim u stvarnost. 

A u stvari, najtužnije je to što teši jedino pomisao da je dobro dok boli…

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.