Za ovogodišnji doček kupila sam posteljinu sa irvasima. Uvek mi je bilo džuki da vidim te motive sa jelkama, Deda Mrazevima, irvasima, pingvinima, crveno-belim šarama, a ove godine pridružujem se pobornicima džuki stila. Najviše zbog toga što nemam gde. Kuća – kuća. Moja – naša. I pidžame. Svakome drugačija. Da se bar nešto razlikuje od toga što stalno viđamo.
Detaljnije
Hoćemo da dišemo. Bez respiratora.
Hoćemo da se grlimo i ljubimo dok nam usta ne utrnu i dok nas ruke ne zabole.
Hoćemo da pevamo na sav glas u zagrljaju najbližih bez straha da li smo se ispljuvali u bliskom kontaktu.
Hoćemo da pijemo iz iste čaše jer nam nije gadno.
Hoćemo da jedemo iz dečjih tanjira ostatke hrane koju nisu mogla da pojedu bez bojazni da li je neko od njih tog dana došao u kontakt sa nekim sumnjivim.
Hoćemo da sva deca imaju pune tanjire…
Prošle su samo tri godine. Kao da su prošle trideset tri. Deseti u mesecu…
Ojađeni ton s druge strane veze, uzdah i pitanje koje jedva sriče:
– Sine, je li bila?
– Bila – kažem ne očekujući ono što sledi…
Detaljnije
Stiže poruka da ne zaboravimo da imamo turnir u subotu u šesnaest nula nula. Pardon, da Katarina ima turnir. Pogledah na sat – petnaest i pedeset osam. Uvek mi se ta osmica namesti kad ne mora. Uvek.
Detaljnije
Šta sad? Miloš već u jakni, krenuo. Gde će, ne zna. Zubić Vila još nikad nije izneverila. Jeste jednom napravila pauzu, ali tad je stvarno bilo puno porudžbina pa je poslala poklon sa zakašnjenjem. Zašto bi se sad pravila luda kod poslednjeg sekutića?
Dovikujem Milošu kroz hodnik:
Nemoj samo ‚‚Kinder jaje”, ko boga te molim, misliće dete da Zubić Vila radi u prehrambenoj industriji!
Detaljnije
Sledećeg dana Darja se ponovo setila burme kad ju je tata ponovo pomenuo. Uzela ju je u ruke i pokušala da je navuče bebi na nogu. Nije išlo. Burma je bila mala. Zatim je pokušala da je stavi Barbiki na glavu. Na kraju je probala da je okači jednorogu na krilo. Ni to nije moglo. Ova burma u stvari i nije tako korisna, pomisli Darja i u tom trenutku odluči da uradi ono što se radi sa beskorisnim stvarima.
Detaljnije
Pošto smo utvrdili da je Mila lepo vaspitana jer ume da otpozdravi svakom ko joj se javi ili čak i prva uputi pozdrav, dok Katarina mudro razmisli pre nego što prihvati razgovor, dođosmo do naših vrata. Tu sretosmo još jednu komšinicu. Katarininu omiljenu. Svako ko joj je nekad dao neku čokoladicu, bombonicu, lizalicu upisao se u Katarinin spisak onih kojima vredi da se javi i sa kojima može da popriča bez bojazni da će tako izgubiti dragoceno vreme.
Detaljnije
Čim smo kročili u prostor ispred zgrade počela je da sipi kiša. Dok smo izvadili kišobrane, pretvorila se u pravi pljusak, onaj od kojeg su mi nogavice bile mokre, ma kakav god zaklon da smo imali. Miloš je stezao Milana uz sebe, privivši ga ispod svoje jakne, pokušavajući da ga zaštiti na svaki način. Ja sam išla iza, preskačući bare koje su se napravile za tili čas. Obećali smo mu da idemo u prodavnicu igračaka i od obećanja ne odustajemo makar počeo da pada grad u komadima. Do toga, na sreću, nije došlo. Izašavši na glavnu ulicu Juston roud, uhvatili smo taksi.
Detaljnije
Naša otuđenost jednih od drugih, bezosećajnost, nepoverenje i zaslepljenost sopstvenim problemima dovela je do toga da nikad ne znate ko će vam pokucati na vrata. Ko će prositi, nuditi vam proizvode koji vam ne trebaju, prodavati vam maglu, tražiti dobrovoljni prilog koji možda uopšte nije to… Iz koje će stranke navaliti ko ludi i uznemiravati vas za vreme izbora i kampanja. Videti vaše prezime i zapisati ga pošto ste ih oterali sa kućnog praga jer ne volite politiku…
Da, da, baš to je moglo meni da se desi. Da sam samo imala pločicu sa prezimenom na vratima.
Detaljnije
Jedna figurica mi nedostaje u slagalici. Pokušavam da je nađem. Uzalud. Taman kad sam sklopila skoro potpunu idiličnu scenu, nedostaje nešto…
Detaljnije