Neka svemir čuje nemir

Može se reći da smo jedno celo po podne proveli na snimanju povećeg televizijskog materijala. Nikada neću zaboraviti dvadesetak propuštenih poziva za vreme mog ispita na fakultetu sutradan, kada je Lokner, perfekcionista po prirodi, samo želeo da se uveri da je posle montaže prilog o njemu onakav kakav se nadao da će biti. Neću pomenuti da je prilog snimljen za emisiju kratkog formata, da je trajao više od tri minuta, da je trebalo da traje najviše minut i da je urednik hteo da me zadavi kad je video da imam skoro sat vremena materijala, kao da sam snimala igrani film.

Detaljnije

Časna pionirska

Nekada su se držali govori, pa je to trajalo. I trajalo. Dok ne odslušaš nekoliko puta direktorov esej o smislu života i načinu na koji je on doživljavao svoju ljubav prema otadžbini, socijalističkom slobodarskom društvu i pionirima, ne znaš šta je dugometražni dokumentarni film. U ono vreme obično crno-beli, dosadan i nezanimljiv, uvek sa ratnom temom i horor scenama.  Sve to vreme njegovog govora stojiš mirno, ne okrećeš se, koliko god da te nešto svrbi, a svi znamo da u takvim situacijama nema šta ne svrbi, dokazuješ ljubav prema narodu, kolena ti klecaju od stava mirno, ali ne odustaješ.

Detaljnije

Povratak otkačenih u svakom smislu

Da se zna odmah, prvi deo predstave nisam gledala. Zbog onog problema s početka teksta, jednostavno – nisam bila u toku. Da li mi je smetalo? Ako mislite na predstavu – nije, lako se prati priča o svakodnevnim problemima iz raznih životnih oblasti sa kojima se susreću glavni junaci tako da sam ih odmah osetila bliskim, kao da sam gledala i prethodnu predstavu. Ako mislite na to što nisam bila u toku – nije ovo tekst o tome. Ako se pitate da li mi je krivo što nisam i prvi deo pogledala, naravno da jeste. Itekako.

Detaljnije

Naklon za Dianu i naklon za Danu

I onda, samo dan posle gledanja takvog filma, o kome ćeš da razmišljaš sigurno još dugo, a ne samo dan kasnije, spletom čudnih okolnosti upoznaš osobu za koju saznaš da je rodom upravo iz krajeva koji se pominju u filmu, iz Petrinje, mesta na Baniji odakle je, prema podacima iz filma, najviše dece odvedeno u logore u Hrvatskoj budući da je to mesto bilo pretežno nastanjeno srpskim stanovništvom. I pod jakim utiscima posle gledanja filma, nije ti glupo da ga preporučiš toj starijoj gospođi pominjući njeno rodno mesto.

Detaljnije

Džudi

Pojavljuje se mala i ja tačno znam iz koje je serije. Gledam je i gledam i znam je da je neki lik u ‚‚Igri prestola“, ali nikako da mi se prosvetli do kraja koji…
Gledam, razmišljam, preturam po fiokama sećanja. Što više preturam sve više brinem da me nije neki ‚‚Alchajmer“ pu pu daleko bilo, spopao. Nema šanse da se setim. Tek, dan kasnije upali mi se lampica iznenada, znate onaj trenutak prosvećenja koji ne očekujete, ali desi se i vi se osetite kao pobednik. Ne kao onaj na Kališu, ostaje nam da se nadamo da će se vratiti umiven i lep, nego onako kao kada pobedite na nekom lokalnom takmičenju pa se osetite moćno ili kao kada uspešno obavite neke obaveze koje su vas dugo mučile.

Detaljnije

Fenomen putničkog apetita

I Miloš i ja pokušasmo uglas da joj objasnimo da je noć, da se noću ne jede, da se opusti, nasloni i da spava. Kao Mila, koja je već tonula u dubok san.
Džabe. 
Poče da se dere kao magarac na Crnogorskom primorju osamdesetih kome je dosta i slikanja, i dece, i gužve i svega. S tim što ovo magare ume da nabije grižu savesti pa ispadaš loš roditelj. I u očima drugih. I u svojim. I pred Bogom i pred narodom. I pred svima. 

Zašto smo mi spakovali hranu kad nećemo da joj damo da jede? Zašto smo mi bezobrazni? Ona je gladna a mi joj ne damo ništa! Ništa! BAŠ ništaaaa! BUAaaa! I briznu u cmizdrenje narednih nekoliko kilometara. 

Detaljnije

Pomama za pasošima iliti Psihologija mase u jednoj stanici MUP-a

Podsetih je u dve rečenice kako smo prošle godine kao ludaci trčali da joj izvadimo drugi pasoš u kratkom roku. Jer je originalna, kao uvek, želeći da svoj umetnički talenat  proširi na internacionalnu publiku, van granica naše države, na novom, tek uručenom pasošu na kom se još osetio miris štampe, nacrtala nešto lepo – kako reče. Hemijskom olovkom. Jok, običnom će.

Detaljnije

Najgora obožavateljka klasične muzike

Prizivah je sinoć toliko, a ona se sad našla pametna. Ono što je najčudnije, ne mislim da sam neki patriota, od onda otkad više ni ne znam kako da definišem tu reč. Otkada je ona zemlja, za koju su me učili da je moja otadžbina, počela da menja ime, kao da se udavala i razvodila više puta u stilu prave filmske dive poput Elizabet Tejlor… Ipak, ono što mi se tada dogodilo… Ono što sam osetila dok su moćni muški tenori, baritoni i basovi izvodili jednu od naših najpoznatijih rodoljubivih pesama, ne umem da objasnim.

Detaljnije