Kosa od zlata

Čim smo kročili u prostor ispred zgrade počela je da sipi kiša. Dok smo izvadili kišobrane, pretvorila se u pravi pljusak, onaj od kojeg su mi nogavice bile mokre, ma kakav god zaklon da smo imali. Miloš je stezao Milana uz sebe, privivši ga ispod svoje jakne, pokušavajući da ga zaštiti na svaki način. Ja sam išla iza, preskačući bare koje su se napravile za tili čas. Obećali smo mu da idemo u prodavnicu igračaka i od obećanja ne odustajemo makar počeo da pada grad u komadima. Do toga, na sreću, nije došlo. Izašavši na glavnu ulicu Juston roud, uhvatili smo taksi.

Osećala sam da me obasjava neka svetlost, a nisam to mogla da objasnim, i dalje sam je nemo gledala. Rekla je da se za to ne govori hvala i da se samo prosleđuje dalje molitva koja spasava. Oči su mi se napunile suzama, grlo mi se steglo, Milan mi je klonulo ležao u krilu i mora da sam delovala stvarno kao neko kome je potrebna pomoć, kao napaćena duša koja ne vidi spas. Istog časa kao da su mi se otvorila neka vrata i klimnula sam joj glavom ne znajući šta da kažem.

Bio je čudan bez kose, još nije skroz opala, ali više nije bilo dugih vlasi.

Njegove oči pune suza u ogledalu kupatila posle kupanja, govorile su više od rečenice: „Oću da mi jati tosa“, želeći da vrati nemirne pramenove koji su otišli u nepovrat. Sva tuga ovog sveta slila se tada iz njegovih očiju u moje srce i nisam znala ni šta treba da kažem ni šta da uradim. Bio je tako sladak, istinski povređen i zagrlila sam ga svom snagom, pokušavajući da ga zaštitim od svega…

Začudila me je Milanova prostodušnost i nezainteresovanost za drugačiju boju kože. Do sada nije imao prilike, pošto nam je kretanje inače bilo ograničeno na bolnicu, da se susretne sa nekim ko ima drugačiju boju kože od njegove. Očekivala sam da će me pitati nešto na tu temu, da će izvaliti neku glupost. Nije odreagovao. Bila sam ponosna na mog malog sina i njegovu veliku dušu, spremnu da prihvati svakoga, bez obzira na vidljive ili nevidljive razlike. Bio je to dobar znak da smo ga vaspitavali u dobrom pravcu.

Stari glupi običaj… Ali, bilo da je glup ili ne, moram da priznam jedno… Pomaže. Stvarno pomaže. Makar na tren postavi stvari tako da osetim ravnotežu. Kao da nema opasnosti. Kao da nismo tu. Kao da se nije desilo nama. Kao da nije stvarno. Kao da će nas sačekati kad se vratimo kući. I da će se naš život nastaviti. Bez prekida. I bez tačke. Kao da je to nešto što vreme ne može uništiti.