Kosa od zlata

Sažaljenje je prirodna posledica bolnog iskustva. Moje iskustvo je višebolno, iako sam sigurna da kao reč taj pojam ne postoji. Bez obzira na to što kao reč ne postoji, postoji kao osećanje. Osećanje koje je duboko i ne može da se sakrije, poznato i po tome što se javlja niotkuda, odjednom, najčešće onda kad ga čovek uopšte ne očekuje i kad, štaviše, nije spreman da se suoči sa njim. Savlada čoveka svašta, zašto ne bi i jedna obična višebol.

Tako je bilo i onog dana kada je Sanja odlučila da napravi iznenađenje i dovede Deda Mraza. Milan nije pridavao veliki značaj njenim rečima. Dešavalo se da su ljudi pričali da će doći, ali to se sada, posle transplantacije, jednostavno nije dešavalo. Kada se začuo interfon, Milan je razrogačio oči od iščekivanja i radoznalosti. Bili smo sami i žurila sam da otvorim vrata. Milan je vozio autić po trpezariji, sedeo je i odgurivao se nogama, znatiželjno bacajući pogled ka ulaznim vratima. Začulo se: ‚‚Ho-ho-ho”.

Čim smo kročili u prostor ispred zgrade počela je da sipi kiša. Dok smo izvadili kišobrane, pretvorila se u pravi pljusak, onaj od kojeg su mi nogavice bile mokre, ma kakav god zaklon da smo imali. Miloš je stezao Milana uz sebe, privivši ga ispod svoje jakne, pokušavajući da ga zaštiti na svaki način. Ja sam išla iza, preskačući bare koje su se napravile za tili čas. Obećali smo mu da idemo u prodavnicu igračaka i od obećanja ne odustajemo makar počeo da pada grad u komadima. Do toga, na sreću, nije došlo. Izašavši na glavnu ulicu Juston roud, uhvatili smo taksi.

Osećala sam da me obasjava neka svetlost, a nisam to mogla da objasnim, i dalje sam je nemo gledala. Rekla je da se za to ne govori hvala i da se samo prosleđuje dalje molitva koja spasava. Oči su mi se napunile suzama, grlo mi se steglo, Milan mi je klonulo ležao u krilu i mora da sam delovala stvarno kao neko kome je potrebna pomoć, kao napaćena duša koja ne vidi spas. Istog časa kao da su mi se otvorila neka vrata i klimnula sam joj glavom ne znajući šta da kažem.