Kosa od zlata

Začudila me je Milanova prostodušnost i nezainteresovanost za drugačiju boju kože. Do sada nije imao prilike, pošto nam je kretanje inače bilo ograničeno na bolnicu, da se susretne sa nekim ko ima drugačiju boju kože od njegove. Očekivala sam da će me pitati nešto na tu temu, da će izvaliti neku glupost. Nije odreagovao. Bila sam ponosna na mog malog sina i njegovu veliku dušu, spremnu da prihvati svakoga, bez obzira na vidljive ili nevidljive razlike. Bio je to dobar znak da smo ga vaspitavali u dobrom pravcu.

Stari glupi običaj… Ali, bilo da je glup ili ne, moram da priznam jedno… Pomaže. Stvarno pomaže. Makar na tren postavi stvari tako da osetim ravnotežu. Kao da nema opasnosti. Kao da nismo tu. Kao da se nije desilo nama. Kao da nije stvarno. Kao da će nas sačekati kad se vratimo kući. I da će se naš život nastaviti. Bez prekida. I bez tačke. Kao da je to nešto što vreme ne može uništiti.

Agonija iščekivanja najgoreg trenutka nikada, ali nikada, ne pripremi čoveka na konačan odlazak. Oni koji su doživeli takav gubitak, mogu to da potvrde. Koliko god znali da će doći momenat za potpuno odvajanje, koliko god bili spremni, svesni i razumni da se taj trenutak bliži, mi nikada ne možemo u potpunosti da prihvatimo čin smrti i činjenicu da moramo da se oprostimo zauvek sa nekim koga volimo. Jače je od nas samih da ne pustimo one koje volimo. Valjda je tako u prirodi čoveka, da teramo inat, makar i sami sebi, šta li…

Srce se ispunilo buktanjem neopisive radosti koja je obarala sve pred sobom i u naletima  pretila da će da me razori svake sekunde. Razrogačila sam oči od neverice i pomislila na znake koje dobijamo i onda kada ih ne tražimo, kada samo verujemo. Sve se smirilo kada smo shvatili da ona peva pesmu koju u poslednje vreme često slušamo.

Sanjam. Od prošlog aprila sam najviše snova sanjala. Onoliko koliko do sada ukupno snova od mojih prvih odsanjanih, ne bih mogla da se setim. Najviše od kada sam svesna da postoje snovi. Sve deluje tako stvarno, živopisno, ima i boje. Čudno je da od prošlog aprila sve sanjam u boji. Kada zatvorim oči sve je živo, cirkuliše kao krv kroz naše vene, kao da ceo taj prostor stvaran, i svi ljudi koji su tamo, i oni kojih više nema ovde kod nas. Kao da sve zaista postoji… i dalje. Razočaranje sledi kad se probudim i čujem sebe kako dišem.

Sećam se i priča tetka Jovanke. Govorila je polako, s pauzama u kojima kao da je mljackala, kao da je uzimala vazduh praveći karakterističan zvuk ustima, svaki put pre novog gutljaja. Kafu sa njom uvek je pratila neka priča. Jednu, pak, uvek je ponavljala.

Ona tačno zna koje tačke gde i koliko da pritisne pa da srce preskoči poneki takt, tako da se čini da se neće vratiti natrag, na svoj put. Ali, vrati se ono. Srce je prekaljeni stari mangup koji zna sve njene trikove. Sve njene podle načine da se neočekivano približi i iz prikrajka napadne uigrane taktove misleći da će ga tako izbaciti iz igre i prekinuti muziku koju neprekidno komponuje.

Kako čudno zvuči kada se kaže da nekome odgovara tišina i samoća, i to nekome ko voli ljude, ko lako komunicira sa svima. Kada čoveka stegne muka kakva je nas stezala, sada već godinama, čudno je kako ona lako promeni životne navike i utiče da se izokrenu čak i urođene osobine i utišaju najobičnije ljudske potrebe kao što je želja za druženjem sa drugim ljudima. Seli smo u kola i odvezli se do parka na Senjaku, blizu Crkve Svetog Vavedenja.

Sedela je na zadnjem sedištu sa roze kapicom na glavi ispod koje je virila tršava kosa ukroćena u kike i ljubopitljivo gledala u nas dvoje. Uzviknula je, uzbuđena što prepoznaje melodiju: ‚‚Je l’ ovo neka pesma ili zvoni telefon?“. ‚‚Pesma!“ – uglas smo rekli. I onda sam ponovila tvoje reči.