Svemirski brod

Začudila me je Milanova prostodušnost i nezainteresovanost za drugačiju boju kože. Do sada nije imao prilike, pošto nam je kretanje inače bilo ograničeno na bolnicu, da se susretne sa nekim ko ima drugačiju boju kože od njegove. Očekivala sam da će me pitati nešto na tu temu, da će izvaliti neku glupost. Nije odreagovao. Bila sam ponosna na mog malog sina i njegovu veliku dušu, spremnu da prihvati svakoga, bez obzira na vidljive ili nevidljive razlike. Bio je to dobar znak da smo ga vaspitavali u dobrom pravcu.

Detaljnije

Mili je dosadno

Mila je već našla sledeću zanimaciju. Zašto da ne odigra neku partiju jamba, dok mama sredi sve to što je počela.

Skloniće se. Da ne smeta. Uopšte joj nije jasna ta žena. Ide od sobe do sobe kao luda Nasta i sve nešto drobi sebi u bradu. I pominje njeno ime. Uopšte ne razume šta ona hoće od nje. Stalno joj govori da se igra, da nađe nešto da se igra i evo, kad se ona konačno pošteno zaigra, njoj opet nešto nije po volji.

Detaljnije

Ja sam pitbul

U našoj porodici ja sam pitbul. Ljut i besan. Opasan kad isuče očnjake kroz koje reži nadaleko. Isučem ih po potrebi. Retko, ali kvalitetno.

Uvek rado prepuštam rešavanje stvari svojoj ‚‚smirenijoj“ polovini, na fin, kulturan i miran način. Tiho, staloženo, da se ne čuje ni u prostoriji pored koje se odvija drama. Ne znači to da ja nisam kulturna pri rešavanju spornih situacija, samo znači da ne volim da se uzrujavam. Zato konflikte rado prepuštam drugima.

Kad ja rešavam stvari, onda se to čuje. Onda svi znaju ko rešava stvari.

Detaljnije

Jadna ti

Zove me čovek i zove, ne shvata da sam u bitnom poslu i kad ne mogah više da otrpim to dozivanje, dreknuh:

– Aj dođi ti!

On se istog časa stvori u kuhinji. Ja se iznenadih i priupitah ga najnormalnije:

– Što si došao?

On odgovori pogledavši me iznenađeno:

– Pa rekla si mi!

Tu se ja iznenadih i upitah:

– Ko ti rek’o? Ja? Kad sam ti rekla?

Detaljnije

Kako pobediti dete u nastupu besa

Kad se dete baca po prodavnicama, jer hoće da mu se kupi nešto za šta vi nemate razumevanja, ko je kriv? Dete ili vi što nemate razumevanja?
Kad ste napolju pa krenete kući, pa dete opet počne da se baca od stresa što mora da ide tamo gde mu vi kažete, gde je dosadno, gde nema tu širinu ni drugare s kojima je svet zanimljiviji, ko je kriv? Dete ili vi što to ne znate?
Kad mu se isključi televizor, jer je gledalo crtaće i počne da se baca, jer ne razume kako je to moglo da gleda crtaće malopre, a sad više ne može, ko je kriv? Dete ili vi što ne shvatate da je malopre nešto moglo pa odjednom nešto ne može?

Detaljnije

Nešto veće

Stari glupi običaj… Ali, bilo da je glup ili ne, moram da priznam jedno… Pomaže. Stvarno pomaže. Makar na tren postavi stvari tako da osetim ravnotežu. Kao da nema opasnosti. Kao da nismo tu. Kao da se nije desilo nama. Kao da nije stvarno. Kao da će nas sačekati kad se vratimo kući. I da će se naš život nastaviti. Bez prekida. I bez tačke. Kao da je to nešto što vreme ne može uništiti.

Detaljnije

Brokoli jedne ljubavi

Agonija iščekivanja najgoreg trenutka nikada, ali nikada, ne pripremi čoveka na konačan odlazak. Oni koji su doživeli takav gubitak, mogu to da potvrde. Koliko god znali da će doći momenat za potpuno odvajanje, koliko god bili spremni, svesni i razumni da se taj trenutak bliži, mi nikada ne možemo u potpunosti da prihvatimo čin smrti i činjenicu da moramo da se oprostimo zauvek sa nekim koga volimo. Jače je od nas samih da ne pustimo one koje volimo. Valjda je tako u prirodi čoveka, da teramo inat, makar i sami sebi, šta li…

Detaljnije