Spoznaja

Brzim koracima napuštao je sobu, stan, zgradu. Usput je pokušavao da odgovori na pitanje zašto se opuštamo u smešnim situacijama, ne oslobodivši se nikada skroz, svesni da će sve jednom da se završi. Nije bio tužan. Znao je da to što živimo sa unapred poznatim ishodom nije razlog da ne uživamo, bar ponekad. I konačno je to počeo da prihvata.

Detaljnije

Lepo ne znam

Ne znam ni kako će se snaći oni koji moraju da rade na radnom mestu a dete im je upisano u produženi boravak. Da li će svi naprasno postati Jusein Bold ili će ih poslodavci puštati ranije sa radnih mesta, ili će dobiti otkaz zbog nepoštovanja radne obaveze i ranijeg izlaska sa posla ili će im jednostavno deca sama ići kući i tražiti pomoć od nekoga u koga imaju poverenja a ko ne radi od devet do pet, kao što je najbliža komšinica, kuma, prijatelj ili angažovana dadilja, ne znam.

Detaljnije

Šta ono beše računar

Ja hodam i ćutim. I crvenim. Škola čestito nije počela a celo odeljenje već zna sve o mom ljubavnom životu. Na čelu s učiteljicom.

Nekako mi se čini da će me biti blam kad je budem lično upoznala.

– Onda im je učiteljica sve objasnila.

 Kuku…

– Pa dobro, Katarina zar si pričala samo o tome?

– I da je moja mama napisala knjigu.

Detaljnije

Džabe spavate

Da, normalni su, nekako, čudni… Mama i tata nisu normalni, jer ko se normalan usuđuje u današnje vreme da ima decu uopšte? Deca samo nešto traže, uzimaju, uzimaju, otimaju i koštaju. Prvo pelene, posle knjige, pa opet knjige i ko zna jednog dana, možda i diplome, bar se to ovde još relativno skupo plaća. Uvek ima nešto. Svaka razvojna faza košta. Baš svaka. Čuje Mila i mamu i tatu kad govore da ih sve najviše košta živaca, ali ne razume šta to znači. I kako živci da koštaju? Svašta, kao da se kupuju. I kao da je uopšte neko nekad čuo da živci mogu da se kupe. Zato joj ništa nije jasno.

Detaljnije

Koji je ono dan danas

Prođe jedan sat, rekoh, ajde da probam i ja da dođem do slavljenice. Javi mi se iz prve. Kaže, evo upravo završava sve što je imala za danas, sprema se da dođe. Kako gde, pa kući, normalno, šta kako ja to ne znam, zar mi nije sinoć rekla?!!

Krene panika da me hvata. Nit ručka svečanoga, nit torte. Nit parčeta, ko u američkim filmovima. Da mi je znati kako se njih dvadeset najede od onog mršavog parčenceta. Lepo stave u tanjirić, zabodu kinesku svećicu i duvaj! Svi srećni i svi blistaju.

Detaljnije

KOSA ZLATA VREDNA

Bio je čudan bez kose, još nije skroz opala, ali više nije bilo dugih vlasi.

Njegove oči pune suza u ogledalu kupatila posle kupanja, govorile su više od rečenice: „Oću da mi jati tosa“, želeći da vrati nemirne pramenove koji su otišli u nepovrat. Sva tuga ovog sveta slila se tada iz njegovih očiju u moje srce i nisam znala ni šta treba da kažem ni šta da uradim. Bio je tako sladak, istinski povređen i zagrlila sam ga svom snagom, pokušavajući da ga zaštitim od svega…

Detaljnije