Zekina je tuga pregolema

Ne znam šta je izazvalo sećanje na ovu pesmicu, jer Mila je moje četvrto dete, nije prvo. Verovatno ima veze to što sam istrošila uobičajeni repertoar, pa da ne bih prešla na staroradske i krenula detetu da pominjem kafane, tamburaše, zaboravljene ljubavi i bekrije u sitne sate, izabrah dečju varijantu tuge pregoleme.

Uistinu, mislim da je presudilo to što je Mila mala, što ne može da je razume do kraja i što ne može da mi postavlja pitanja kakva sam ja postavljala. Zato sam je i njenim pretodnicima pevala u isto doba, onda kad su bili taman toliko maleni da ne mogu ništa da razumeju. I naravno, da je se ne sećaju kasnije.

Detaljnije

Kroz pustinju i prašumu

Dakle, pošto smo bili na ulici, među drugim ljudima od kojih ne znaš ko su oni koji će te pogledati ispod oka sa spremnim telefonom da te prijave, ako samo popreko pogledaš sopstveno dete, ne smeš da improvizuješ. Samo naučeno, spreman tekst. Dakle, kulturno i polusvedeno opomenuh moju ljubimicu još jednom. Ništa. Nit rumori, nit žubori. Ako sam ja u odsudnim trenucima prašuma, onda je ona u ovom bila pustinja. Nit se šta čulo, nit je ona davala znake da me/nas čuje. Totalni pesak. Okean peska. Bez sunca i oaze. Spreman da te proguta na tvoj prvi pogrešan korak.

Detaljnije

Maraton

Za selo nisam. Prirodu volim da vidim na slikama. Kad odem negde, kad krenu insekti, kad počnu bubice, mace s drveća i ostalo, obično završimo u Domu zdravlja. Kao onomad, kad smo pre nego što se Mila rodila, bili na selu pa se za Katarinu istog dana zakačio krpelj… Narednih mesec dana nisam imala mira, sve sam je pipala, gledala, kontrolisala za svaki slučaj.
I sad, još da se obučem sportski pa da vežbam. Za maraton.

Detaljnije

Lesi

Široko je treptala dok je opisivala nevaljalog muža koji ne želi da obavlja kućne poslove. Kaže ona, boljeg će da nađe. I treba, podržah je bez razmišljanja. Udaće se i onda će da ode.
E, tu zastadoh, knedla se stvori, počeh da mucam kao pred tablom u gimnaziji kad je trebalo da rešavam zadatke iz matematike: ‚‚K k kako misliš – da odeš?“. Od ponosa koji me je oblivao i od koga sam se do tada topila što na svojoj strani imam žensko čeljade koje me u potpunosti razume, do straha od odvajanja u dve sekunde. Iz nasmejane mamice pretvorih se u džangrizavu posesivnu taštu kojoj nijedan zet nije dovoljno dobar.

Detaljnije

Pumpićka!

Na pitanje kako je sad odjednom postala vidljiva, opet je lukavo odbrusila: „Ona može sve“. I tako shvatismo da, kako god da okreneš, gubimo bitku od nepobedive Pumpićke.

Dolazila je Pumpićka redovno dve godine, dolazila, lomila, kršila, pravila fleke, lepila nalepnice po novom krevetu, mazala gde stigne, čak je i jedan novi, tek izdat pasoš upropastila, ali to je druga priča…

Detaljnije

Ugi

Jer, iako je bio snalažljiv sa drugim psima, ipak se plašio mačaka. Da, da, postoje psi koji ih se plaše. Uglješa je bio jedan od njih.
Satima sam ga bezuspešno dozivala. Orio se Novi Beograd od Geneksa do Hale sportova njegovim imenom. U dogovoru sa drugim kučkarima rasporedila sam traganje.
Znam da me je neki stariji par zbunjeno gledao čuvši me kako unezvereno vičem ‘’Ugljeeeeša!“ na sav glas, lica umazanog od suza, kad sam pokušala da im objasnim da Uglješa nije dete, nego pas.

Detaljnije

Lepotica

Sa onim izbuljenim ogromnim očima i ustima veličine pola glave, prosto su hipnotisale devojčice sa polica dečjih prodavnica. Ivona ih je dobijala na poklon za svaki rođendan a magija je trajala dugo, toliko da ih je nakupila sigurno desetak. Bile su posebne po tome što su umesto delova odeće imale čitave delove tela. Molim lepo, ako hoćeš da joj promeniš stil, otkineš celu nogu i zameniš drugom.

Detaljnije

Zlatna srca, sećanja i još ponešto

Odlučih da opajam tih nekoliko santima pločica, ionako čitam da smo preterali s čistoćom  i oterali sve bakterije pa se sada množe one najgore, superbakterije i reših da se dokažem u borbi za imunitet tako što ću zažmuriti na prljavštinu koju skupljam kao mamurni pijanci.
Baš kao Miloš onomad kad je došao s neke proslave društva sa treninga, pa nije mogao da hoda po mirnim daskama nego je ubadao sve one koje najjače škripe. Malo je falilo da ga nateram da puzi kako bi bar neku neškripeću pogodio.

Detaljnije

Stari dobri dobar dan

Jednom mi je tako, kroz taj mrak iskočila komšinica sa šestog bez šminke, sa sve viklerima, valjda mislila – mrak, pa se neće primetiti, i pošteno me iznenadila, kao u pravom horor filmu… Samo srčka što me nije strefila onako mladu. Nedostajalo je samo da ljupko kaže “Bu!”. A ja, naučena da uvek budem pristojna, nisam ni pomislila da pokažem strah da je ne bih uvredila, nego sam se bojažljivo iskezila i tanko prozborila taj „Dobar dan“, trudeći se iz petnih žila da zvučim ljubazno, iako je malo falilo da se uneredim od Hičkok momenta.

Detaljnije