Od vrtića do kafića

‚‚Aha, vidiš to. Mama, vino nije dobro za zube!”, trijumfalno uskliknu. Prijatna ženica koja je do tada stajala pored mene, uputi mi pogled sa znakom pitanja. Osmehnuh se kao glupačica. Kao šiparica koju upravo prozivaju pred simpatijom. Obratih se Katarini, sada već na nogama, spremna da bežim, i od doktora, i od nepoznatih ljudi, i od sistematskog pregleda, i od same Katarine, i od sebe…  Uspravih se, zategnuh ramena, nakašljah se, kao da treba da držim govor… Malo je falilo da počnem kao pred probu mikrofona ‚‚Jen, dva, jen dva!”.

Dok vrišti, vi se prvo dobro oduzmete, onda vas preplavi talas krivice, jer vi ste ga tamo popeli, nije se valjda popelo samo, zna se koliko dete može, i na kraju dok pokušavate, usput dostigavši boju lica belu kao zid na renoviranom odeljenju laboratorije u lokalnom domu zdravlja, da se osvestite i krenete u akciju spasavanja, dete samo skapira da vi sve vreme stojite pored njega i prestaje da plače jecajući u vašim rukama još neko vreme. Ako mislite da je to znak da možete da krenete kući, varate se. Niste još probali vrtešku.

Sve vreme pričam preko telefona s mužem od koga pokušavam da saznam kako je Mila oko tri noćas dospela u stolicu za hranjenje, cimnuvši me naglo iz sna i zbunivši u isto vreme pošto sam bila ubeđena da mi je, posle petnaestog buđenja i iskakanja iz kreveca, zaspala u naručju.
‚‚Vikala je“, kaže, ‚‚Drala se na sav glas, a ti si spavala“.

???

Istog trenutka kad sam joj dodirnula male prste i polako stisnula mekane pete, zavladao je mir. Plač je prestao isto onako kako se i javio – odjednom. Sa njenim nožicama u rukama pokušavala sam pravilno da uradim vežbu i nisam uspevala, ali to mi nije bilo važno. Nešto iznutra govorilo mi je da mogu da budem mirna i da ne treba mnogo da brinem.

Ako niste bili kod lekara 1. januara niste svesni šta ste propustili.
Gužvu u kojoj nije sramota sedeti na tuđoj ruci, nozi ili glavi, jer ako i dođe do ‚‚slučajnog“ nagnječenja, na pravom ste mestu. Mešanje miomirisnog isparavanja po kome tačno možete da ocenite šta je ko jeo i pio. Nervozu i mamurne roditelje koji tumaraju saplićući se o stepenice, uvek su tu neke stepenice… Slinavu decu crvenih očiju koja trče ili plaču ili i trče i plaču. Mrzovoljne poglede sestara koje su tu kao da ih je neko puškom naterao, a verovatno i jeste dok niko nije gledao. Laborante koji su ili takođe naterani oružjem ili su neočekivani optimisti koji se šale na svoj račun. Gomilu kartona i doktore koji se od te gomile ni ne vide nego samo ponavljaju: ‚‚Što više tečnosti i tuširanje!“ i viču: ‚‚Sledeći!“.

Ovaj, već dobro izrevoltiran celim danom koji je proveo u poslu oko deteta, od pravljenja kikica pomoću mašinice koju je dobila od Deda Mraza, koju nikako nije mogao da namesti u početku i izvlačenja Katarininih tankih ravnih vlasi svaki čas, pa sve sa psovkama koje sam čitala sa njegovih usana – da mu **bem i gedžet i tvorca gedžeta i sve zajedno i onoga ko izmisli uvrtanje kikica preko aparata za kosu; preko odlaska kod lekara zbog drugog deteta ravno 1. januara, dabome nego kad će da se razboli, neće valjda kao sva normalna deca u toku radne nedelje i to po danu…

Uzalud argumenti i priznanja da smo one novogodišnje noći kad je imala samo dve godine moja majka, sestra i ja izvele čuvenu predstavu ‚‚Dok jedna kupa dete u kupatilu, druga čuva stražu a treća namešta poklone ispod jelke i glumi Deda Mraza koji beži kroz prozor“.

Tačnije, pobegao je kroz terasu i ostala mu je zakačena kapica za vrata. Dok sam sređivala Ivonu za doček, oko osam sati uveče, ove dve su sve savršeno izvele, sa sve uzvikom „Ho ho ho!“,  toliko savršeno da sedam, osam godina kasnije moje dete ne prihvata istinu ni po koju cenu.

Želim vam na prvom mestu zdravlja,
Kao neka baba što okolo smara.

Znali su najbolje naši matori,
Šta je najbitnije i ne može da se plati.

Da vas nikad ne žiga, ne probada,
Da vam srce samo od radosti poigrava.

Da vas visoki pritisak ili insulinska rezistencija uspešno zaobiđe,
Pa bez dijagnoze cela ova godina da prođe.

Pokupismo ga u Crnoj Gori gde smo letovali svake godine u našoj staroj porodičnoj kući. Jednom prilikom nam se ispreči nešto posred puta, na kamenjaru. Izađe mama iz kola pošto je spazila malo živo biće pa vrisnula da je tata zakočio ko lud, leteli smo svuda po kolima. U ono vreme niko normalan se nije vezivao. Kako su se samo vremena promenila. Danas niko normalan ne zaboravlja da se veže. Letele smo nas dve pozadi po ‚‚renou četiri“ na sve strane. Ali, to nije bilo bitno. Bila je bitna kornjačica, malecka toliko da je stala čitava na dlan.

Ne znam šta je izazvalo sećanje na ovu pesmicu, jer Mila je moje četvrto dete, nije prvo. Verovatno ima veze to što sam istrošila uobičajeni repertoar, pa da ne bih prešla na staroradske i krenula detetu da pominjem kafane, tamburaše, zaboravljene ljubavi i bekrije u sitne sate, izabrah dečju varijantu tuge pregoleme.