Od vrtića do kafića

Ona sve očekuje sad će da vidi rezultat maminog šminkanja kad god mama uzme tu olovku i onu jednu boju sa četkicom, neku što je jedva roze. I da, mama ume dugo da nešto maže ispod očiju, neku svetlu kremu koju drži visoko u kupatilu, tako da Darja ne može nikako da je dohvati, i zato ne ume ni da objasni šta ta krema predstavlja na maminom licu. Zna samo da je ta krema veoma važna u maminom životu, jer jednom kad se mami učinilo da joj je Ivona uzela tu kremu, mama je počela da viče na nju kao da hoće da je rastrgne.

Mila zna da je mama htela tom čiki da kaže da taj čika treba da jede govna, ali mama nije htela da se spusti na nivo tog čike koji nije pokazao nikakav osećaj za bolesno dete u kasnim satima u jedinoj dežurnoj dečjoj bolnici u Beogradu u pandemiji korone. Mama je do sada upoznala mnogo takvih čika i teta i vrlo dobro je znala da takvi postoje. Zato nije ušla ni u kakvu svađu sa tim neraspoloženim čikom.

Svaki normalan roditelj prihvati tu decu koju njegovo dete voli i s kojima se druži. Navikne se na njih. Viđa ih svaki dan. Zavoli ih. Prirastu mu za srce. Postanu deo života. I onda ih gleda kako odrastaju, kako se menjaju i postaju ljudi. Ok, nekad ga iznerviraju, skoro kao njegova rođena, kad naprave neku glupost ili urade nešto što ne treba. I oprosti im. Kao što prašta svojoj rođenoj. I život ide dalje. Mora da ide. Mora tako.

Tek kad mu je mama rekla da je morala da potroši celu platu na neke tretmane i neke krpice, tata je prestao da štuca. Umesto štucavice tad je dobio neko razrogačenje očiju, toliko opasno razrogačenje, kakvo mama nije videla u životu. 

I tako je umesto nekih večnih Đoletovih sporijih, ono veče kad je ceo naš svet slušao istu muziku, kroz našu kuću krenulo nešto brže: ‚‚Ne volem“, ‚‚Kao Bane“, ‚‚Mirka“, ‚‚Imao sam strašnog petla“ i naravno ‚‚Boža pub“.

Sve do stiha: ‚‚Karta je kurva, izvin’te me što psujem…“

I onda ti objašnjavaj… I šta je kurva. I zašto to nije psovka, a u stvari jeste ružna reč. I zašto nije svaka reč koja je ružna – psovka…

I dok je Darja proveravala sat u isto vreme grickajući gumicu, tata je krenuo da počisti kuću. Uzeo je usisivač i počeo da se okreće oko sebe. Onda je krenuo iz sobe u sobu kao da nešto traži. Darja ga je samo posmatrala. Tata se kretao sve brže, kao da ga neko juri i sve vreme se okretao oko sebe. Jao, izgleda da je tata konačno naučio sam da se zabavlja.

Za ručak je iskoristila trenutak nepažnje. Znate kako, svi roditelji su im skloni, a Darja tačno zna kad će da naiđe taj trenutak. Neka deca se jednostavno rode sa tim darom. Darja namiriše kad će kod njenih roditelja trenutak nepažnje još izdaleka. Onda navali i iskoristi što više može. To je urođen talenat, to ne može da se nauči.