Home

  

Darja je izgubila burmu

Sledećeg dana Darja se ponovo setila burme kad ju je tata ponovo pomenuo. Uzela ju je u ruke i pokušala da je navuče bebi na nogu. Nije išlo. Burma je bila mala. Zatim je pokušala da je stavi Barbiki na glavu. Na kraju je probala da je okači jednorogu na krilo. Ni to nije moglo. Ova burma u stvari i nije tako korisna, pomisli Darja i u tom trenutku odluči da uradi ono što se radi sa beskorisnim stvarima.

SVET OKO NAS

  

E, ti

Naša otuđenost jednih od drugih, bezosećajnost, nepoverenje i zaslepljenost sopstvenim problemima dovela je do toga da nikad ne znate ko će vam pokucati na vrata. Ko će prositi, nuditi vam proizvode koji vam ne trebaju, prodavati vam maglu, tražiti dobrovoljni prilog koji možda uopšte nije to… Iz koje će stranke navaliti ko ludi i uznemiravati vas za vreme izbora i kampanja. Videti vaše prezime i zapisati ga pošto ste ih oterali sa kućnog praga jer ne volite politiku…

Da, da, baš to je moglo meni da se desi. Da sam samo imala pločicu sa prezimenom na vratima.

  

(Sna)lažljivac

– Ne može.
– Izvinite… Ne razumem.
– Šta ima da se razume? Ova devojka mu sad burek kupuje… Malopre čovek kiflu. Sad od Vas traži pogaču. Koju pogaču? Ovu crnu?

Opet klimam glavom i sad već plašeći se da me prodavačica raspoložena za isterivanje pravde ne ošamari što hoću besnom beskućniku da kupim hranu, pažljivo pitam da li mogu da dobijem pogaču i opet čujem:

– Ma ne može. Znate li Vi pošto je ona?

  

Odvedi, dovedi, obuci, presvuci

Patrijarhat je grozan. G R O Z A N. I što je još gore – traje. Traje i dalje. Iako ovo nije 1920 i neka. Nije ni 1950 i neka. Nije uopšte više 1900 i neka. I vek smo promenile, ali ponašanje i opšte prihvatanje patrijarhalnog sistema nismo uspele.