Ista ja

Opet je došao vruć talas. Taman smo prodisali, eto njega opet. Dobro je što smo iskoristile jučerašnji dan dok je još bilo podnošljivo i otišle da ti kupimo poklon. Za razliku od današnjeg, jučerašnji dan mi je baš bio lep. Koliko god da sam se plašila kad si bila u pubertetu da nemaš stila i da nikad nećeš skinuti one grozne glomazne patike s nogu, juče si me razuverila.

Ipak ne govore uzalud da si ista ja.

Ceo dan sam danas nešto… bljak. Znaš onako kad osećaš nešto i hoćeš nešto a ne možeš. Jednostavno, nešto ti ne da i sve vreme se beznadežno vrtiš, kao da će to nešto da pomogne. Umišljaš da prelaziš kilometre, u stvari se vrtiš oko svoje ose. Emocije te opiju i zaustaviš se… na vreme.

Takvih će dana uvek biti. Ne možeš im ništa. Pokušavaš da promeniš trenutak, a on ti ne da i ne da i … vrti te tako u krug. Uzalud. A znaš da nije. Ili bar veruješ da nije uzalud. Često ni ne znam šta je bitnije – priznati sebi da nešto ne možeš ili verovati da možeš i da je samo trenutak pogrešan.

 Izaberi mudro. Znam da možeš.

Jer, ipak si ista ja.

A pogrešnih trenutaka će biti. Kad pogledaš u prošlost, imale smo ih koliko hoćeš.

Kao onda kad sam nasred neke nebitne utakmice povikala sa tribina tvoje ime u želji da te ubace na teren. Nemoćna da se odupreš naletu emocija tvojih osetljivih godina, počela si da plačeš i da za lošu igru tvog tima, za tadašnju odluku trenera, za nepravedno suđenje, dobacivanje drugih roditelja, za teško prihvaćen poraz, za sve što nije valjalo, kriviš neprimereno ponašanje te glasne gospođe koja sa tribina sumanuto maše rukama i pokušava da dovede stvari u red.

U stvari, ona je samo bila ponosna na svoju ćerku.

Nisi to tad znala.

Kako si i mogla kad ti nisam rekla.

 I nisi znala koliko sam i tada bila srećna jer sam znala da su tvoje suze bile suze pod teretom odgovornosti koju si, kao kapiten, u tom trenutku osećala. Već sam tada znala da sam te gurnula u dobrom pravcu. Suze sam progutala, i nepravedno nabačenu krivicu, kao što se teški trenuci i pogrešni postupci često gutaju i iznova u glavi proživljavaju. Roditelji jednostavno moraju da budu spremni na to. Da budu spremni na sve. Posebno na to da će ih njihova najdragocenija bića u pubertetu često, ako ne i stalno, kriviti zbog milion stvari.

Nikad nisam bila od onih bolesno ambicioznih roditelja kojima su njihova deca jedino ostvarenje koje su dosegli i s kojima njihov svet počinje i završava se. To je dosadno. Tako gubiš sebe. Nemoj to da radiš. Jer, mi smo, nažalost, doživele prerano neke završetke i spoznale ih na veoma grub način. I grub i bolan… Bol nam nije donela ništa dobro, ko to pomisli da izgovori, taj nema pojma. I posle svega, eto nas gde smo sada. Naizgled netaknute. Iznutra, samo mi stvarno znamo kako. I koliko.

Bilo mi je važno da naučiš da proceniš šta je dobro za tebe a šta ne. Mislim da si to dobro naučila. Doduše, trebalo je da prođe dosta vremena, ali si naučila. Ko kaže nije teško – taj isto nema pojma.

Ponekad pomislim da je tvoje odrastanje protrčalo pored mene i da sam ja samo nepomično stajala pored i nemo posmatrala sve promene i faze kroz koje si prolazila, kao da sam nevidiljiva ili providna, pa nisi mogla da me vidiš od prevelike želje i užurbanosti da dohvatiš sve u životu i probaš na svoj način.

Kao da ja nisam bila ja sve one godine kad sam ti bila najpotrebnija.

Jedva se sećam trenutka kad si stavila protezu. Ipak, dobro se sećam kako te je žuljala, kao što žulja neprijatna situacija. Kao ona kad sam se svađala na uglu naše ulice jer mi je neki kreten trubio dok sam pokušavala da se uparkiram, a ti si na mestu suvozača pokušavala da mi daš do znanja da sam ja tebi majka i da je potpuno nezrelo da sa bebom na zadnjem sedištu, gde je bila smeštena Katarina, pokazujem srednji prst nekim neznalicama za volanom.

Da, naravno da to znam. I naravno da mi često prođu kroz glavu svakakve misli.

Posebno o periodu kad smo bile razdvojene. Sada ipak imam više vremena. Sad, kad ni tvoje sestre nisu više tako male.

I pitam se… znaš šta se pitam?

Pitam se da li mi zameraš.

Znam da ne veruješ da ja mogu tako da razmišljam. Ali razmišljam. Majka sam. A majke uvek imaju na umu svoju decu. I onu koja su naizgled mirna, a koliko ih zaista nemiri potresaju samo one znaju. I onu nemirnu za koju se ne zna da li su opasnija po druge ili po sebe. I nemoguću. I onu bolesnu. I onu celu. I onu bezobraznu. I onu..  onu prerano otišlu…

Da, majke su majke.

I onda kad pričaju da im je dece preko glave.

I onda kad možda deluju kao da im nije stalo.

I onda kad čak i beže od njih.

Kao ja.

Ili si možda ti baš zato takva kakva si.

Takva jer si ista kao ja.

I baš se zato tako nesebično daješ ovoj maloj.

I kad je mirna i raspoložena i uživate u igri. I kad vrišti na sav glas ako se udaljiš na više od metar od nje. I kad je gladna a neće da jede jer je muče zubi. I kad joj se spava a neće da zaspi jer se plaši da će nešto da propusti. I kad te pažljivo sluša upijajući svaki tvoj izraz lica, svako podizanje glasa, svaki treptaj…

Kao što si ti učila od mene. Kažeš da ti ne da da radiš nešto drugo kad sedite na podu i kad se igrate, a sećam se da si mi ručicama okretala glavu kad smo se tako igrale ti i ja, samo ukoliko bih i pokušala da bacim pogled ka televizoru. Smešno je što se istorija ponavlja, a ja ne mogu da verujem da je bilo onih koji su za tebe, kad si bila mala, mislili da si dečak, čak i onda kad si bila u suknji. Rodila si se bez mnogo kose i nisam mogla da ti pravim frizure sve do trećeg rođendana, pa šta? Neke bebe se rađaju takve. A neki ljudi sebi daju za pravo mnogo toga.

Toga je uvek bilo, a ti sada nastavljaš da učiš kako da uradiš neke stvari a da se ne razočaraš. Ili da ti ne razočaraš druge. Mada se pitam zar nije lakše kad ti razočaraš nekoga nego obrnuto. Jer, ti si ta koja može da se popravi. Ti uvek hoćeš bolje i trudiš se. Da li su to u stanju drugi oko tebe da urade?

Jer, znaš… Ista si kao ja.

Ne znam da li su se oni najteži momenti u nažem životu namerno dešavali tako da učestvuješ u njima ili je to samo bio dokaz sudbine da je jača od svega i da, šta god mi radili, ona ima svoj plan. Kako drugačije da objasnim ono jutro kad je Katarina imala epileptični napad? Sećaš li se koliko si se uplašila i istinski potresla? Dozivala si me jecajući, jedva hvatajući vazduh između slogova reči ‚‚mama“. Zašto ste baš te noći spavale zajedno, iako niste imale taj običaj? Ti si je spasila, znaš li to? Ona sada u jeku puberteta sigurno neće umeti da ti se zahvali, ali znam ja.

Znaš i ti.

Jer, ista si ja.

Nisam ti nikada stvarno rekla koliko sam ponosna na tebe.

 Ne znaš koliko ti se divim.

Mislim da si izuzetno dobra majka. Ne samo da mislim. Vidim to. Sa svojom ćerkom si tako prirodna i opuštena, kao da si oduvek bila okružena decom. Doduše, nije da nisi imala prilike…

Kako ono beše, ja sam jedina majka u tvom okruženju koja je rađala decu na svakih pet, šest godina? O, kako to nepromišljeno zvuči. Malo ko zna zašto je to stvarno tako. I znaš šta? Briga me. Sada, sa ovoliko godina, odgovorno mogu da kažem da je stvarno smešno da bilo kome treba da se pravdam za svoje postupke. Kamoli za one iza kojih stoje značajni razlozi, sa značajem teškim kao cigle.

Moguće je da ti nisu bili jasni neki moji potezi, neki trenuci, kao onaj kad si saznala da ćeš dobiti još jednu sestru. U stvari, dobro se sećam da si tada prevrnula očima i da si uzdahnula kao da ne veruješ da u jednom životu možeš da imaš toliko sestara. A sada ne možeš da zamisliš život bez Mile.

I da znaš nešto –  oduvek sam bila sigurna u tvoje odluke i izbore, možda i više nego ti sama. Od trenutka kad smo se odvojile i kad sam morala da pustim da drugi brinu o tebi, kad je Milan bio bolestan, nisam se plašila za tebe. Nisam, jer sam verovala da ti možeš isto što i ja. Da nađeš sebi put i onda kad se čini da ga nema. Da se hrabro otisneš u nepoznato očekujući samo najbolji ishod. Da se dočekaš na noge i kad doživiš neuspeh. I da iz toga preuzmeš najbolje, preslikaš na sledeću šansu i spremno je sačekaš.

Da se postaviš kao ja.

Da to što drugi kažu da si ista, da opravdaš.

Jer, stoji ti to. Da budeš kao ja.

I da se prema životu tako postaviš. Da ga ne uzimaš zdravo za gotovo i da uvek budeš spremna za igru, za sledeću utakmicu, da te uvek vodi želja da uhvatiš sve, da uzmeš šta možeš od njega, tog prevrtljivog skota, bez razmišljanja o posledicama. Da – prevrtljivog, jer nas tako slatko mami skoro da pomislimo da će kod nas kraj biti drugačiji. Da kraja jednostavno neće biti… I da radiš to tako lako, kao do sada, bez namere da prevariš ono što se prevariti ne da. Bez želje da budeš nešto što nisi, zarad hvalospeva i tuđih ostvarenja. Jer, niko… niko večnost nije nadmudrio…

Verujem da ćeš uvek biti ono što stvarno jesi.

I ne brini.

To što mnogi kažu da si ista ja, lažu.

Jer nisi…

Bolja si od mene.