Kosa od zlata

Ostali smo kratko. Kao i uvek, zagrlili smo spomenik i zapalili sveće. Vetar je stao tačno u trenutku kad je šibica dogorevala u mojim prstima. Kao da je znao. Kao da se plašio da ću jauknuti. A neću. Ne boli varnica. Život ne boli. Ne treba da boli.

Boli ono što traje ćutke sada već trinaestu godinu.
Vratili smo se nekako smušeni. Da li zbog Miline opsednutosti paukovima ili Katariniih pokušaja da na logičan način opiše fobiju, tek videlo se da nam nije svejedno. Ni zbog počupanog cveća koje je vetar nosio, ni zbog kiše koja se nećkala ispod namrštenog toplog neba, ni zbog tišine koja je vladala, koja uvek vlada u aprilu.
Ni zbog čega.

Danas je Katarina čitala recept dok je Mila sipala sastojke u vanglu. Malo je brašna prosula okolo, zanemarujuće malo, kako inače ume. Zajedno smo napravile kolač.

Danas na ovaj poseban dan.

Plašila sam se da ne izgubim onaj papirić. Da se ne zavuče negde onako tanan, da se pocepa i da nestane. Ne zato što ne znam koliko čega ide od sastojaka, što ne znam recept. Znam ga. Znam ga napamet, još odavno. Ne zato. Nego zato što više ne mogu da ga zapišem, ne na onaj isti način kao pre mnogo godina kada mi ga je diktirala osoba koja mi je mnogo značila u životu.

Kada sam porasla dovoljno da mogu samostalno da se popnem na trešnju, deda i ja smo zaverenički punili kofe ispod drveta koje su služile samo za to i ni za šta više. Za trešnje. Za prve, najkrupnije, najslađe i najlepše trešnje. One koje možeš da zagrizeš i da ti usta budu puna. One koje prskaju tamno crvenu boju pa plašiš mamu da je to krv, i smeješ se iz punih pluća kad ona shvati da je prevarena. One u kojima nikad nisam našla nijednog crva. One kojih više nema… i koje više nikad neću jesti.