– Gde vas boli, gde? – začuh gotovo odmah pošto sam svoju ispovest složila u rečenicu koja je pobudila veću pažnju od očekivane. Umesto doktorke, preda mnom se stvori nepoznata gospođa u godinama koja je nekako razgrnula gužvu u kojoj se našla pomoću cegera neobavezno prebačenog preko savijene ruke. Uplaših se da će sad da izvadi neku injekciju odatle i da me ušprica ko zna čime i gotovo. Doktorka u civilu, garantovano.
Read More
Pomenuh da bi bilo lepo da deci pokažemo gde smo jeli kifle nekad, kao – da vide deca šta je mama jela dok je Katarina bila u maminom stomaku. Saopštila sam to onim svečanim tonom kom majke pribegavaju kad žele da stvore toplu atmosferu za pamćenje. Negde sam očigledno omanula, možda zato što sam bila promukla pa se nije čulo to što je trebalo, tek ne naiđoh ni na kakvu reakciju.
Read More
Iako sam nekada davno bila čvrsto uverena da je ona latinska ispravna da je čovek sam kovač svoje sreće i da moj život zavisi samo od mojih odluka i ni od čega više. Iako sam nekada davno govorila da neću roditi ni jedno dete. Iako sam nekada davno govorila da su bebe ružne i da u njima ne vidim ništa lepo. Iako sam nekada davno odgovorno tvrdila da se neću udati. I onda sam se udala. Dvaput.
Read More
Kome je bolje? Kad ustanete sami ujutru bez prirodnog alarma u vidu cike, vike i traženja pažnje ili kada se budite sa svim ovim zajedno u isto vreme? Kao neko ko je svoju decu prilagodio svom bioritmu i ko nema problem sa ranim dečjim ustajanjem, odgovorno tvrdim da ja, pored dvoje male dece, nemam taj problem da me neko rano ujutru budi.
Read More
Posle večernjeg natezanja i objašnjavanja da Katarinin domaći ne može da se radi ujutru kad se ide ujutru u školu jer ustati u sedam i raditi domaći u sedam nije isto i polemike zašto se čeka poslednji čas za domaći i zašto su u devet uveče umesto tanjira na trpezarijskom stolu Katarinine knjige, snaga je počela da ponestaje. Tome su doprinele dve slomljene čaše od kojih je Mila zamislila da su činele pa ih je pošteno olupala jednu o drugu sa sve osmehom na licu.
Read More
Onda krenu prva iskustva da to i nije tako strašno… Okej, znači može da traje temperatura jedan dan, da ne bude visoka i da prođe… Može. Može, nije da ne može. Ali, krene onda onaj crv našeg mentaliteta da ne sme čovek da se osloni na ono što je dobro i što dobro izgleda jer očas posla može da se okrene protiv njega. Može da ti bude tako dobro jedan dan pa onda opet da ti bude loše. Ono što je u našem narodu čvrsto ukorenjeno ovde dobija na snazi, kao da čujem šapat davno prošlih vremena iz vremena kada su moje babe bile devojčice: MOŽE DA SE VRATI!
Read More
Najlakše je mnogima bilo da za nas kažu da je rođen s tim. Valjda se tako teše ili slade. Teše se, jer se nije njima desilo. Slade se, jer je uvek zanimljivo čuti nešto strašno, nešto nesvakidašnje. Ono što je najgore – nije nesvakidašnje. Ali jeste strašno. I ne, nije bio rođen s tim.
Tako je verovatno i Milena rođena s tim.
Read More
Kad se samo setim onih jadničaka što su lansirani u stratosferu jer nisu uspeli da dođu do odgovarajućih primeraka. Bilo je među njima i onih kojima veličina nije odgovarala. Uglavnom, onih kojima je bio mali. Vlada je tako odlučila. Vlada ih je poslala s izgovorom da je njihova žrtva velika stvar za čovečanstvo i prosperitet naše zemlje i da samo tako, samo lansiranjem naših građana u apsolutno crnilo, možemo pokazati i dokazati drugima da smo spremni da stanemo uz rame drugima.
Read More
Za ovogodišnji doček kupila sam posteljinu sa irvasima. Uvek mi je bilo džuki da vidim te motive sa jelkama, Deda Mrazevima, irvasima, pingvinima, crveno-belim šarama, a ove godine pridružujem se pobornicima džuki stila. Najviše zbog toga što nemam gde. Kuća – kuća. Moja – naša. I pidžame. Svakome drugačija. Da se bar nešto razlikuje od toga što stalno viđamo.
Read More