Takvih će dana uvek biti. Ne možeš im ništa. Pokušavaš da promeniš trenutak, a on ti ne da i ne da i … vrti te tako u krug. Uzalud. A znaš da nije. Ili bar veruješ da nije uzalud. Često ni ne znam šta je bitnije – priznati sebi da nešto ne možeš ili verovati da možeš i da je samo trenutak pogrešan.
Read More
U isto vreme tata je morao komunalcima da dokazuje da nije lud i da samo želi pažnju devojčice koja pokušava da otključa vrata u zgradi. Na te reči mu se približio jedan poveći ćelavi uniformisani čika. Da ga bolje vidi, ništa drugo. Onda je tata rekao da on toj devojčici samo maše, samo malo maše. Krupni čika policajac se približio još više. Sigurno da ga bolje čuje. Tata nije odustajao i nije prestajao da objašnjava. Mila je stajala pored, zabrinuto i spremno da reaguje. Ako mu se ovaj približi još malo, tačno će da bude kao u Crvenkapi.
Read More
Ostali smo kratko. Kao i uvek, zagrlili smo spomenik i zapalili sveće. Vetar je stao tačno u trenutku kad je šibica dogorevala u mojim prstima. Kao da je znao. Kao da se plašio da ću jauknuti. A neću. Ne boli varnica. Život ne boli. Ne treba da boli.
Boli ono što traje ćutke sada već trinaestu godinu.
Vratili smo se nekako smušeni. Da li zbog Miline opsednutosti paukovima ili Katariniih pokušaja da na logičan način opiše fobiju, tek videlo se da nam nije svejedno. Ni zbog počupanog cveća koje je vetar nosio, ni zbog kiše koja se nećkala ispod namrštenog toplog neba, ni zbog tišine koja je vladala, koja uvek vlada u aprilu.
Ni zbog čega.
Jer, Darja nije znala da se uveče jede večera a ne doručak, nije znala da sedmica počinje ponedeljkom, nije znala ni koje je godišnje doba jer je na mamino pitanje odmah odgovorila kako može da bude proleće i kako nije zima kad lepo nosimo čizme i kad je tog jutra mama Darji navukla debelu kapu do ispod ušiju a ona sama se obavila šalom tako da joj jedva oči vire, kao da ide u Dubai. Oni su u vrtiću učili da se u Dubaiju tete tako obavijaju šalom po glavi. I pomislila je ‚‚Jupi, sad će mama, kad se vrati po podne iz Dubaija da donese onu čokoladu o kojoj svi pričaju. Jedva čekam!“.
Read More
Ne boli me sećanje. Apstrakcija ne boli. Sećanje nije emocija. Ako nije, onda ne može ni da boli. Sećanje je umetnost. Ni od čega napraviti nešto.
Read More
Posle nekoliko sekundi uvek preduzimljiv tata istrčao je napolje s telefonom u ruci. Napolju je već bio pao mrak. I bilo je hladno. Da se stavi kapa, za one koji ih imaju.
Dva prljava kontejnera čekala su ga naslađujući se ljudskom nemoći i roditeljskom slabošću.
Mama je besno stajala na prozoru.
Posle pola sata kopanja po najdubljim tajnama ljudskog roda, i ne samo ljudskog, tata je konačno došao kući. Ćutljiv i neraspoložen. Mama je provrtela glavom i otišla u svoje odaje. Kuhinjske.
Read More
Danas je Katarina čitala recept dok je Mila sipala sastojke u vanglu. Malo je brašna prosula okolo, zanemarujuće malo, kako inače ume. Zajedno smo napravile kolač.
Danas na ovaj poseban dan.
Plašila sam se da ne izgubim onaj papirić. Da se ne zavuče negde onako tanan, da se pocepa i da nestane. Ne zato što ne znam koliko čega ide od sastojaka, što ne znam recept. Znam ga. Znam ga napamet, još odavno. Ne zato. Nego zato što više ne mogu da ga zapišem, ne na onaj isti način kao pre mnogo godina kada mi ga je diktirala osoba koja mi je mnogo značila u životu.
Read More
Prošlo je taman dovoljno vremena da smisli novo pitanje. Mila se osmehnula kad je videla Katarinu kako žurno piše nešto na papiru. Posle toga obično usledi nešto zanimljvo. Kao kad su se mama i tata posvađali oko toga ko najviše radi u kući i kad je Katarina u školi na pitanje ‚‚Čime se bavi tvoja mama?“ odgovorila da mama radi u spavaćoj sobi, pa je tata crk’o od smeha a mama završila u kuhinji spremajući sve moguće vrste kolača kojih je mogla da se seti te večeri samo zato što je tata bio već peti dan na dijeti.
Read More
Do kraja šetnje Mila je letela na velikom zelenom trotinetu tako da niko nije mogao da je stigne. Taman kad se mami i tati učinilo da su joj blizu, ona bi ponovo ubrzala i za tili čas bi bila na drugom kraju ulice. I tako sve dok se tata nije okrenuo i otišao u drugom pravcu. O, ne! Da li je to onaj pravac koji tata često pominje kad ga deca ne slušaju? Onaj strašni NEPOZNATI pravac? Da li ga je konačno našao iako je nepoznat?
Read More
I tata se smeje. I pokaže joj onaj prst koji je onda na auto-putu jednom pokazao onom čiki što ga je naglo pretekao. U nekim makazicama. Verovatno božjim makazicama. Mama je viknula, tata je čvrsto stegao volan, a Darja i Katarina su se pozadi malo preturile u stranu. Katarina je sve vreme očekivala da će sada da se pojave makazice kao u frizerskom salonu, ali njih nije nigde bilo.
Read More