Uvek u aprilu

Uvek mi u aprilu bude teško da dišem. Stegne me u grudima, zatvori grlo, svima pričam alergija pa su mi oči suzne. Svima govorim nije strašno. Svima kažem, uvek bude tako u aprilu. Svima se pravdam. Svima nađem razlog. Proći će.
Svima lažem.
Katarina nije htela da ustane. Mila je opet gledala crtaće u dnevnoj pre nego što smo se svi iskobeljali iz klopke snova i krenuli da trošimo dan. Sama se obukla i zabrinuto počela da pominje paukove. Miloš je odmahnuo rukom, ja sam pokušala da se osmehnem, ali nisam uspela.

U aprilu mi ne ide. Jednostavno ne ide.

Odvezli smo se kad je dan uveliko gonio sate preteći vetrom da nanese svo počupano poljsko cveće na koje smo nailazili usput. Neka deca sigurno. Bio je Uskrs i verovatno su se igrala. Kako se to deca igraju na najtužnijem mestu na svetu? Deca su deca. Na svakom mestu i u svakom aprilu. Iako su ubila cveće.

April. Teško dišem. Zbog proleća je.

Novo proleće uvek počne kad mi je najteže. I ako se do tada nećkalo, pomaljalo u plastičnim saksijama na pijacama, stidljivo virilo kroz povremene cvrkute ispod prozora ili polako pokazivalo kroz duži komad svetlosti predveče svakog dana, sada je gurnuvši najjači zrak sunca od gore tako da raspara dan od neba do zemlje pokazalo sebe u svoj svojoj raskoši i očas posla pretvorilo ulice u predele u kojima je disanje nemoguće.

Čula sam Milu kad je ustala. Sama je šuškala kroz hodnik. Nisam mogla da ustanem. Nisam mogla ni da spavam. Alergija. Ne mogu da čekam da prođe.A proći će. Uvek prođe.

Rekla sam Ivoni da ne ide. Nije to mesto za novi život. Za početak nečega lepog. Tamo je uglavnom kraj. Rekla sam joj da ne treba da plače, da ne hrani novi život suzama.

Ostali smo kratko. Kao i uvek, zagrlili smo spomenik i zapalili sveće. Vetar je stao tačno u trenutku kad je šibica dogorevala u mojim prstima. Kao da je znao. Kao da se plašio da ću jauknuti. A neću. Ne boli varnica. Život ne boli. Ne treba da boli.

Boli ono što traje ćutke sada već trinaestu godinu.

Opet su se posvađale. Skoro da su se tukle namrgođenim i provocirajućim pogledima. Uputile su jedna drugoj oštre reči i nadvikivale se više minuta.
Miloš je pokušao da im stavi do znanja da njihov brat ne zaslužuje buku.
Da nauče da poštuju bol.
Da je poštovanje tišina.

Sve je to zbog aprila.

Onda su ućutale. Tako da sam mogla da čujem njihovo disanje. Ravnomerno i duboko.
Nisu plakale.
Samo su ćutale.

Samo još malo. Samo da prestane taj dosadni prokleti april.

Pa onda nek se ni njih dve ne slažu, nek se svađaju i takmiče. Sestre su, sve sestre se svađaju. Ako hoće, nek se i tuku. Nek se čak i potuku. I to bih mogla.
Da ih gledam kako se bore. Kako se udaraju nemilosrdno tražeći pravdu rukama. I nogama. I kako raspomamljenih očiju  pokušavaju da utole želju u nadjačavanju one druge. Kako oholo pokazuju nadmoć na najgori mogući način. Kako se grebu do krvi i vuku za kosu.
Mogla bih.
Ivona bi me grdila, šta bi bilo da uskoči i ona, iako je mnogo starija od njih, ipak ih je tri, sestre su.
Gledala bih ih.
Koliko god da bi mi bilo teško, uživala bih.

U njihovom prisustvu.
U buci.
U vici.
U ranama.
U njima.

U postojanju…
U životu.

Posle aprila.

Na kraju znam da bi plakale. I ja bih plakala s njima. I zagrlila bih ih.
I završilo bi se sve.
Ostale bi da uznemireno dišu u mom zagrljaju.
Dok se ne smire.
Dok ne prođe.
Dok se ne završi april.

I ljubila bih im kosu lepljivu od znoja i odrastanja. Od sreće. Od mirisa života.
Onda bi konačno nastala tišina. I sve bi dobilo smisao.
I prošlo bi.
Kad prođe april.

I rekla bih opet da mogu sve.
Stvarno sve.
Da objasnim. Da izdržim. Da kažem. Da ćutim. Da slažem. I da se ljutim.

Samo mi  bude teško da dišem.
Malo.
U aprilu.
Uvek.
Samo to.
Ništa drugo.
Ništa manje.
Ništa više.

 Ništa osim što me na kraju svakog aprila do kraja srca probode jedna stroga istina.
Jedna suva patnja.
Umišljena kučka koja ni najhrabrijima ne prašta.
Ona koju trinaest godina od sebe guram i ne želim da u nju verujem.
Ona duboka i trajna, gola kao suza u očima dece.
Ona prosta i neumoljiva, rakalašna i neprežaljena, nečasna i sablasna.
Nepobediva.
Ona neizdrživo bolna.
Sama.
I jedina.
Najjača od svih.
Zapostavljena i iskonski zla.
Nepromenljiva.
Konstantna.
Otrovna i do srži ubitačna.
Ni manje ni više.
Ona u koju jedino ne verujem, a dokaza nemam da tako nije.

Ona koja kaže da on, moj dečak od sada skoro osamnaest, pokrenuvši tišinu u aprilu, više nema potrebu da diše.

Ona spoznaja da je smrt jedna obična laž.
I da traje duže od aprila.