Dani u nedelji, Dubai bez čokolade i bombone

Kako je Darja prošla na testiranju za školu

Bio je utorak. Drugi dan u nedelji. Ili sedmici. Dan posle ponedeljka. Jer svaka nedelja počinje ponedeljkom. Nije nikako mogla da razume zašto je odraslima to toliko bitno. Vijorio joj se nemirni rep oko kog su kao konci letele svilene vlasi dok su sa svih strana hrlila deca jer je baš u tom trenutku od svih trenutaka na ovom svetu moralo da zvoni za odmor. I to ne za mali normalan odmor gde izađu samo oni koji su se pre toga nalivali vodom posle preslanog hot-doga kupljenog u najbližoj pekari i progutanog na odmoru pre, nego onaj veliki na koji izlaze i učenici nižih i starijih razreda i nastavnici pa i tetkice i pomešaju se na hodnicima, pa se gurkaju, trče i sapliću sve vreme dovikujući se kao da će najglasniji da osvoji neku nagradu. A neće. Baš u takvoj gužvi niko nije obratio pažnju na jednu naizgled običnu devojčicu nemirnih očiju koja se odlučno penjala sa svojom mamom na zakazano testiranje za polazak u školu. Da, Mila je porasla za školu. Pardon, Darja .Jeste da je mama mahala rukama i pokušavala da je uhvati zadržavajući ravnotežu usput se moleći da se slučajno ne dogodi ono što se desilo dva meseca ranije, kad su isto tako njih dve krenule na dečji rođendan na koji nikad nisu stigle jer je mama imala preča posla i morala je da padne i to baš na nos usred grada i tako umesto na žurku svoju najmlađu ćerku odvede u Urgentni centar i pokaže joj sve čari prijema, trijaže i zbrinjavanja slučajno i namerno povređenih nesrećnika među kojima se tog nedeljnog popodneva našla i sama. Sve te slike njene ćerke u svečanoj haljini i lakovanim cipelama i nje same u iscepanim od pada i u pesak uvaljanim farmerkama i duksu punom krvi koja se slivala iz iziritiranih nozdrva dok bolničkim hodnicima tumaraju od ordinacije do ordinacije smenjivale su joj se sa svakim stepenikom sve dok ih nije prekinuo jedan umilni glas:

• Da li idete na razgovor za upis u školu? – prenuo je zamišljenu mamu iz horora preživljenog samo dva meseca pre, jedan radoznali dečak.

Kad nije dobio odgovor, nastavio je, kao da je provalio s kim ima posla i osetio da treba da oda bitnu informaciju toj izgubljenoj ženi  i njenoj slatkoj devojčici.

• Mislim da idete. Onda ne treba više da se penjete. Stigli ste gde treba, samo pravo.

Mami kroz glavu prođoše silne rečenice zahvalnosti ‚‚Hvala gospodu dragom i svim svetima!“ , ‚‚Hvala ti bože gospode najdraži, hvaljen da si!“, ‚‚Hvala ti sinko, čiji god da si, blagoslovljen neka si!“ i slične, i samo što se nije prekrstila popravljajući maramu na glavi, ali marame nije bilo niti je izgovorila šta je pomislila jer nisu bile na selu hiljadu devetsto i neke nego usred osnovne škole na Vračaru dve hiljade dvadeset pete. Jedva dolazeći do daha, umesto svega izgovori kratko:

• Hvala ti, divan si! – osmehnuvši se i povukavši ćerku koja je baš tada pokušavala da isproba gelender procenjujući da li je klizav i pitajući se kojom bi brzinom uspela da se spusti do prizemlja.
• Ni ne pokušavaj! – i dodala – Rekla sam ti već da se pristojno ponašaš. Ako ne možeš, onda te molim da glumiš. Bar malo glumi, kao da smo na predstavi. – molila ju je mama.

Darja je spremno klimnula glavom. Koračala je ka kabinetu kao da zna gde ide i šta je čeka. U stvari Darja je jedva čekala test. Mama nije. Mama se preslišavala danima i zaključila je da Darja nije spremna za školu. Jer, Darja nije znala da se uveče jede večera a ne doručak, nije znala da sedmica počinje ponedeljkom, nije znala ni koje je godišnje doba jer je na mamino pitanje odmah odgovorila kako može da bude proleće i kako nije zima kad lepo nosimo čizme i kad je tog jutra mama Darji navukla debelu kapu do ispod ušiju a ona sama se obavila šalom tako da joj jedva oči vire, kao da ide u Dubai. Oni su u vrtiću učili da se u Dubaiju tete tako obavijaju šalom po glavi.  Ili je to bio Egipat. To nije važno. Pomislila je ‚‚Jupi, sad će mama, kad se vrati po podne iz Dubaija da donese onu čokoladu o kojoj svi pričaju. Jedva čekam!“.  Međutim, mama nit je donela čokoladu nit je izgleda bila u Dubaiju jer je te večeri neprestano ponavljala da nije zima nego da je proleće. Darja je tvrdoglavo vrtela glavom i odbijala da prihvati mamino objašnjenje.  Uostalom, kako može da bude proleće kad tata prvo što uradi ujutru je da obrne nekoliko krugova oko radijatora i isklikće ih na najjače, a Katarina se pokriva najdebljim ćebetom koje imaju u kući. Stvarno svašta.

Čim su ušle u kabinet psihologa i pedagoga, Darja je snimila činijicu sa bombonama. Pre samog testiranja morale su u sekretarijat škole da ostave podatke i da se formalno upišu. Darja je s vrata navalila na bombone koje su i kod sekretarice bile nadohvat ruke i poslužila se sama, iako je mama pokušavala očima da joj da signal da to ne radi. Nekako se čudno osmehnula sekretarici kad je pitala da joj Darja kaže na kojoj adresi žive i kad je rođena. Ne razume Darja taj mamin osmeh jer je ona baš sve rekla kako treba. I dok je žvakala bombonu nije pljuvala kao inače, baš je bila kulturna. Kakve veze ima što ju je sekretarica pitala da ponovi, ne jednom, nekoliko puta. To uopšte nije bitno jer je na sva njena pitanja Darja znala odgovor. I mami je posle toga rekla da je to testiranje stvarno lako i da joj nimalo nije jasno zašto ju je toliko terala da ponavlja dane u nedelji.

Kod pedagoga je bilo drugačije. Odmah je dobila papir da crta porodicu i uzela je bojicu u ruku tugaljivo gledajući šarene bombone. Mama je odgovorila na pitanja koje joj je pedagog namenio i ubrzo izašla iz prostorije. Darja skoro da je mogla da čuje kako joj mama šapuće: ‚‚Ponedeljak, utorak…“  i samo je prevrnula očima. Malo. Neupadljivo. Ipak je morala da glumi vaspitanu devojčicu. Za sada je bila na nivou zadatka.

Nivo je zadržala do kraja testa. Za tih pola sata mama je pokušavala da dopre do Darjinih misli razmišljajući da li je bruka govoreći da je leto jer je tog dana ko za inat nagrnulo sunce i bilo je previše vruće za duge rukave. I da li je jutros doručkovala ili večerala. I koje je slovo A i kad je Nova godina i da li će znati da izdvoji šta je voće a šta povrće i da odvoji domaće od divljih životinja. Na dane u nedelji nije smela ni da pomisli. Baš kad je došla do sabiranja, Darja je provirila iza vrata i pozvala je da se vrati. Naravno, sa bombonom u ustima. Čim ju je prekorno pogledala, Darja se opravdala ‚‚Ali, dozvolila mi je…“. Onda se mama opet onako čudno osmehnula. Kako ono beše kažu – a, da, kiselo.

Dok su izlazile, mama je pokušavala da stigne Darju i da je poljubi u teme, brišući oči rukom. Baš kao ona kad briše nos a mama joj govori da je to nekulturno i nehigijenski. Kako onda ona sad tako isto briše oči. Stvarno neGiHijenski.

Te večeri dok je tonula u san čula je kako mama prepričava tati današnji dan i učinilo joj se da mami podrhtava glas dok je govorila kako Darja sve pretvara u igru, kako je nemirna i snalažljiva, kako je kapacitet – šta god da znači ta nepoznata reč, kako je komunikativna i druželjubiva i da joj zato nije problem da se uklopi sa bilo kim i da će se sigurno snaći kako treba u školi. I kako joj Darja nije prepričala ni jedno jedino pitanje sa testa jer ih se jednostavno – ne seća.

U tom trenutku Darja je shvatila. Razrogačila je oči u tami svoje sobe obasjane šljokicama sa police o koje se odbijalo svetlo koje je dopiralo iz hodnika i naglo povikala na sav glas, kao da je neko juri:

• Sećam se. Setila sam se. Znam! Znam šta me nisu pitali! Nisu me pitali dane u nedelji!