Od vrtića do kafića

Izgubljeno – nađeno i duplo vraćeno

Posle nekoliko sekundi uvek preduzimljiv tata istrčao je napolje s telefonom u ruci. Napolju je već bio pao mrak. I bilo je hladno. Da se stavi kapa, za one koji ih imaju.

Dva prljava kontejnera čekala su ga naslađujući se ljudskom nemoći i roditeljskom slabošću.

Mama je besno stajala na prozoru.

Posle pola sata kopanja po najdubljim tajnama ljudskog roda, i ne samo ljudskog, tata je konačno došao kući. Ćutljiv i neraspoložen. Mama je provrtela glavom i otišla u svoje odaje. Kuhinjske.

Danas i juče

Danas je Katarina čitala recept dok je Mila sipala sastojke u vanglu. Malo je brašna prosula okolo, zanemarujuće malo, kako inače ume. Zajedno smo napravile kolač.

Danas na ovaj poseban dan.

Plašila sam se da ne izgubim onaj papirić. Da se ne zavuče negde onako tanan, da se pocepa i da nestane. Ne zato što ne znam koliko čega ide od sastojaka, što ne znam recept. Znam ga. Znam ga napamet, još odavno. Ne zato. Nego zato što više ne mogu da ga zapišem, ne na onaj isti način kao pre mnogo godina kada mi ga je diktirala osoba koja mi je mnogo značila u životu.

S ljubavlju i s razumevanjem

Prošlo je taman dovoljno vremena da smisli novo pitanje. Mila se osmehnula kad je videla Katarinu kako žurno piše nešto na papiru. Posle toga obično usledi nešto zanimljvo. Kao kad su se mama i tata posvađali oko toga ko najviše radi u kući i kad je Katarina u školi na pitanje ‚‚Čime se bavi tvoja mama?“ odgovorila da mama radi u spavaćoj sobi, pa je tata crk’o od smeha a mama završila u kuhinji spremajući sve moguće vrste kolača kojih je mogla da se seti te večeri samo zato što je tata bio već peti dan na dijeti.

Taj čudni nepoznati pravac

Do kraja šetnje Mila je letela na velikom zelenom trotinetu tako da niko nije mogao da je stigne. Taman kad se mami i tati učinilo da su joj blizu, ona bi ponovo ubrzala i za tili čas bi bila na drugom kraju ulice. I tako sve dok se tata nije okrenuo i otišao u drugom pravcu. O, ne! Da li je to onaj pravac koji tata često pominje kad ga deca ne slušaju? Onaj strašni NEPOZNATI pravac? Da li ga je konačno našao iako je nepoznat?

Neke božje reči i razlika između bika i konja

I tata se smeje. I pokaže joj onaj prst koji je onda na auto-putu jednom pokazao onom čiki što ga je naglo pretekao. U nekim makazicama. Verovatno božjim makazicama. Mama je viknula, tata je čvrsto stegao volan, a Darja i Katarina su se pozadi malo preturile u stranu. Katarina je sve vreme očekivala da će sada da se pojave makazice kao u frizerskom salonu, ali njih nije nigde bilo.

  

Uvodna priča br. 2: Kako me je pozvala jedna televizija

Kroz glavu mi sevnuše tri činjenice koje nisu baš išle u prilog onome što je odabrano za temu emisije:  beba koja vrišti s čvorugom na čelu, poluživ pasulj i studentkinja koja pokušava da dođe do svoje majke. Sve suprotno od toga da sam „super mama“. Da li bi prava super mama dopustila ovako nešto? Onako kako je ja zamišljam, ne bi. Nikad.

  

Uvodna priča br. 1: Od vrtića do kafića?

Imam decu.

Nekoliko.

Sve devojčice. 

To znači da ja nikome neću biti svekrva.

Valjda sam zato i dobila svekrvu koja nije loša. Da ne bih mogla da se svetim za ono što je meni činjeno. Jer meni ona ništa strašno nije učinila. Osim što je rodila konja s kojim sam odlučila da provedem život.

   

Probudiće se

Sve mislim, pokušaće. Bar jednom. Možda sada. Možda nikada. Možda…
Sve mislim, otvoriće oči i neće ga boleti ni jutro ni dan ni veče. Baš sam smešna, vreme ne boli…

 

Leptir

Zatvorila je oči
I otvorila drugu stranu
Sitnu i neispitanu