Kupili kilo vunice, uhapsili tatu i vratili se skuterom. Umalo.

• Pomirile su se, vraćam se – tata je mami poslao poruku ubrzavajući korak i razmišljajući da li da isključi telefon na trenutak, da se pravi da nema domet, u slučaju da se opet posvađaju. Ili, ne daj bože, ako se predomisli.

Mama  dok je u kuhinji spremala večeru, nije znala da li da plače ili da se smeje iako dobro zna da nije jedina žena na svetu kojoj ćerka ulazi u pubertet. I koja ima drugarice u istom tom pubertetu.

Katarina im je lepo objasnila da se opraštaju od drugarice iz Rusije koja ide u drugu školu i da su sakupili novac da joj kupe uspomenu. Imala je ideju da joj kupe igle i vunicu za štrikanje jer ona to voli. Međutim, kad je mama to čula, ponašala se kao da nije čula. Kao onda Katarina,  kad je na ulici pokušavala da odgovori na mamino pitanje šta piše na tabli preko puta. Tabla je bila velika, ali slova nisu. Katarina se trudila, napinjala i čkiljila ne mogavši da odgonetne natpis ‚‚radovi na putu“. Mama je bila ljuta jer je mislila da je Katarina zavitlava i da namerno neće da joj odgovori. Jer, kad neko napiše ‚‚radovi na putu“ napiše tako da vide i komšije sa petog sprata na kraju ulice, a ne direktno preko puta. Ipak, Katarina nije videla.

Ni kad je sledećeg dana prošla pored tate i Mile ne prepoznajući ih, mama nije verovala da Katarina ima problem sa vidom. Iako je to moglo da dovede do tatinog hapšenja.

Jer, kad je Katarina prošla pored njega kao da ga ne poznaje, tata je tužno pomislio u čemu je pogrešio i kad su se to oni posvađali a da on to ni ne zna. Shvativši da nisu, tata je počeo da maše ko lud. Toliko je đipao na vrhu ulice pokušavajući da je dozove, da je nehotice napravio omanji zastoj  i tako zaustavio kola komunalne policije koja su tuda slučajno prolazila. Katarina nije shvatala da taj sumanuti čovek koji čudno skače uz ivicu kolovoza kao da ga nešto boli  u stvari sve vreme pokušava da joj da do znanja da nije sumanut i da nije tek tamo neki čovek, nego njen rođeni otac. U isto vreme tata je morao komunalcima da dokazuje da nije lud i da samo želi pažnju devojčice koja pokušava da otključa vrata u zgradi. Na te reči mu se približio jedan poveći ćelavi uniformisani čika. Da ga bolje vidi, ništa drugo. Onda je tata rekao da on toj devojčici samo maše, samo malo maše. Krupni čika policajac se približio još više. Sigurno da ga bolje čuje. Tata nije odustajao i nije prestajao da objašnjava. Mila je stajala pored, zabrinuto i spremno da reaguje. Ako mu se ovaj približi još malo, tačno će da bude kao u Crvenkapi. Ko će koga tu da pojede, Mila nije htela da čeka da vidi. Krenula je da vrišti koliko je grlo nosi. Sad je tata bio još sumnjiviji. Devojčica koju je držao za ruku vrišti dok on maše drugoj devojčici koja traži ključ za ulaz u zgradu. Na svu sreću je naišla mama da spasi situaciju. Kao i uvek.

• Što te ne odvedoše, da se malo odmorim – mama je kasnije te večeri više za sebe prozborila. Njoj je strašnije bilo to što Katarina ne vidi, od tatinog odlaska u zatvor.

Kad su im posle nekog vremena doktori saopštili da Katarina mora da nosi naočare, mami je laknulo. Taj osmeh na Katarini odavno nije videla, skoro otkad je Katarina krenula u školu. Pitala se da li je moguće da nekad roditelji ne vide ono što im je pred očima i ne povežu neke stvari sve dok ih nešto ne klepi po glavi. Eto, tatu zamalo da nije klepio vuk iz Crvenkape. Katarina je postala nesigurna vremenom i mama se često pitala kako je od one samouverene pametnice postala nezadovoljna džangrizavica koja nikome  ne veruje i koja pokušava da uvek istera svoju pravdu. Dobro, to sa isterivanjem pravde stvarno nema veze sa vidom. Ali, nesigurnost i povlačenje u sebe itekako imaju. Katarina je stavivši naočare odmah postala glasnija i nekako prodornija, kao što je bila nekad. Mami se to svidelo. Tati nije. Kao i uvek.

Možda je i to što je sada jasnije videla svet oko sebe nateralo Katarinu da se sama prihvati organizacije kupovine poklona za drugaricu koja odlazi iz odeljenja.

• Vunica je divan poklon i Margarita voli da plete i da hekla. I ti ne razumeš. Kao i uvek, ne razumeš ništa.

Tata je došao s posla u jeku rasprave koja se povela oko poklona. Pravio se da nije tu i taman kad je mislio da se izvukao i pokušavao da izađe kroz vrata, zaustavila ga je Mila:

• Bože, tata kako se to šunjaš. Baš si smešan!

Nekad tate pokušavaju da izbegnu rešavanje konflikta. A nekad tate izazovu konflikt. Ovde nije bilo tako. Ovaj konflikt je nastao zato što je neko pomislio da je najpametniji i da kao poklon za uspomenu za drugaricu koja odlazi u drugu školu, treba da kupi vunicu. Tačnije, nekoliko kilograma vunice. Sva sreća mama nije ostavila stvari slučaju. Povela je Katarinu za ruku u obližnju prodavnicu nakita i izabrala prelepu narukvicu za sakupljeni novac. Nekad decu treba povesti za ruku. I treba im pokazati put. U suprotnom, sirota Margarita imala bi šta da štrika do svoje mature. Velike.

Margarita se oduševila narukvicom. U znak zahvalnosti ugostila je društvo kod sebe kući. Posle pola sata, Katarina je pozvala tatu da dođe po nju. Zvučala je ljutito. Tata se istog trenutka spremio i taman da izađe iz kuće, stigla mu je nova poruka: ‚‚Nemoj da dolaziš.“ Onda je tata izuo jednu patiku i taman da izuje i drugu, Katarina ga je opet pozvala. Da hitno dođe po nju. I kako to da još uvek nije krenuo? Čim je zakoračio u ulicu pored, eto nove poruke. Tata je bio zbunjen više nego kad mu je u mladosti mama slala slične poruke. E, tata, tata. A miislio je da ume sa ženama. Kakvi su naivci ti očevi devojčica, to je čudo.

Posle celodnevnog druženja, uveče se Katarina kratko javila tati telefonom da dolazi kući. S Margaritom. Na skuteru.

Kad je tata čuo reč ‚‚skuter“ i da se Katarina vozi na njemu, tata se prvo zagrcnuo. Onda se blago onesvestio. Malo je prevrnuo očima i mnogo je prebledeo u licu. Onda je počeo da viče, a njegov preobražaj od nemoćnog čoveka u nesvesti do besnog bika sa crvenim očima kojem neka para izlazi na nos, mirno je posmatrala Mila:

• Na skuteru? Kako to misliš, na skuteru?

Na tu strašnu reč ‚‚skuter“ mama je doletela iz kuhinje. Odakle drugo? Kad mame osete da su im deca u opasnosti, one lete. Raščupana mama i tata u poluobamrlom stavu koji isparava povikali su uglas da Katarina mora odmah da siđe s tog skutera. Retki trenuci u kojima se mama i tata slože iz prve. Mila se smejala. Njoj je odmah bilo jasno da su mama i tata greškom pomislili na motor umesto na trotinet. Tata je usput zamislio i nekog istetoviranog dečkića u kožnoj jakni, sa žvakom u ustima i nepristojnim stavom koji sluša hevi-metal. Ali to nije hteo da kaže mami. Da mama ne drami. Žene uvek drame. I izmišljaju i preuveličavaju. Nema veze što je mama je pored tog lika zamislila i kišu i vetar i požar i sudar, ali to nije htela da kaže tati. Da ga ne uznemirava.  Zbog njegove sklonosti padanja u nesvest kad ne treba. Kao malopre, kad je morala da dotrči iz kuhinje i preuzme situaciju.

Sad je Mila preuzela situaciju i objasnila im da Margarita vozi električni trotinet. Taman kad su pomislili da krenu u hajku vračarskim ulicama, Katarina se pojavila. I srušila sve Miline nade da će malo ostati sama u kući i predahnuti od svih.

Taj pubertet ume stvarno da bude naporan. To čeka i nju za koju godinu. Dobro za pet, ali prođe to očas posla. Brže nego što mama ume da dotrči iz kuhinje kad treba. Ili tata da izleti na ulicu kad ga pozove Katarina. I brže nego što Katarina šalje poruke. Ma brže nego onaj Margaritin skuter. Pardon, trotinet.