Aktuelno

Prvi put sam u životu na njegovom koncertu bila pre pet godina, kada sam imala pristup kao mnogi koji su bili na raznim koncertima osim na njegovom, a to je da treba jednom da osetim i to kako je biti na koncertu Zdravka Čolića. Jednostavno, čovek radi sa kvalitetnim muzičarima i njegovi nastupi važe za legendarne.

Može se reći da smo jedno celo po podne proveli na snimanju povećeg televizijskog materijala. Nikada neću zaboraviti dvadesetak propuštenih poziva za vreme mog ispita na fakultetu sutradan, kada je Lokner, perfekcionista po prirodi, samo želeo da se uveri da je posle montaže prilog o njemu onakav kakav se nadao da će biti. Neću pomenuti da je prilog snimljen za emisiju kratkog formata, da je trajao više od tri minuta, da je trebalo da traje najviše minut i da je urednik hteo da me zadavi kad je video da imam skoro sat vremena materijala, kao da sam snimala igrani film.

Da se zna odmah, prvi deo predstave nisam gledala. Zbog onog problema s početka teksta, jednostavno – nisam bila u toku. Da li mi je smetalo? Ako mislite na predstavu – nije, lako se prati priča o svakodnevnim problemima iz raznih životnih oblasti sa kojima se susreću glavni junaci tako da sam ih odmah osetila bliskim, kao da sam gledala i prethodnu predstavu. Ako mislite na to što nisam bila u toku – nije ovo tekst o tome. Ako se pitate da li mi je krivo što nisam i prvi deo pogledala, naravno da jeste. Itekako.

I onda, samo dan posle gledanja takvog filma, o kome ćeš da razmišljaš sigurno još dugo, a ne samo dan kasnije, spletom čudnih okolnosti upoznaš osobu za koju saznaš da je rodom upravo iz krajeva koji se pominju u filmu, iz Petrinje, mesta na Baniji odakle je, prema podacima iz filma, najviše dece odvedeno u logore u Hrvatskoj budući da je to mesto bilo pretežno nastanjeno srpskim stanovništvom. I pod jakim utiscima posle gledanja filma, nije ti glupo da ga preporučiš toj starijoj gospođi pominjući njeno rodno mesto.

Pojavljuje se mala i ja tačno znam iz koje je serije. Gledam je i gledam i znam je da je neki lik u ‚‚Igri prestola“, ali nikako da mi se prosvetli do kraja koji…
Gledam, razmišljam, preturam po fiokama sećanja. Što više preturam sve više brinem da me nije neki ‚‚Alchajmer“ pu pu daleko bilo, spopao. Nema šanse da se setim. Tek, dan kasnije upali mi se lampica iznenada, znate onaj trenutak prosvećenja koji ne očekujete, ali desi se i vi se osetite kao pobednik. Ne kao onaj na Kališu, ostaje nam da se nadamo da će se vratiti umiven i lep, nego onako kao kada pobedite na nekom lokalnom takmičenju pa se osetite moćno ili kao kada uspešno obavite neke obaveze koje su vas dugo mučile.