Sedela je na zadnjem sedištu sa roze kapicom na glavi ispod koje je virila tršava kosa ukroćena u kike i ljubopitljivo gledala u nas dvoje. Uzviknula je, uzbuđena što prepoznaje melodiju: ‚‚Je l’ ovo neka pesma ili zvoni telefon?“. ‚‚Pesma!“ – uglas smo rekli. I onda sam ponovila tvoje reči.
Read More
Sada, dok sam se umivala pred ogledalom nisam mogla da se setim kada sam je poslednji put videla. Zvala sam je da joj čestitam rođendan 15. septembra i zvučala je zadihano, isprekidano, rekla mi je da je sređivala kuću i da zato nećemo dugo pričati. Mama je uvek prelazila na drugu temu kada bih pomenula Miru i ništa nisam primećivala. Mira je tako htela. Mira ih je zamolila da mi ne kažu, da sakriju od mene, da me ne opterećuju, da me ne obeshrabre.
Read More
Prostrujala mi je krv kroz kičmu, stresla sam se od sreće koje nisam bila svesna i rukom dohvatila pukotinu. Pomazila sam je tražeći otiske mog omiljenog bića, koje sada, sasvim sam sigurna u to, ima drugačiji oblik, miriše drugačije i ostavlja drugačije tragove. Skroz na vrhu prsta osetila sam malo oštro udubljenje koje je napravila silina njegove duše, toliko čiste, netaknute, ispravne, istinite i velike da je mogla da učini da pukne staklo, kao sada, na prozoru pored mog kreveta.
Read More
Odlučih da opajam tih nekoliko santima pločica, ionako čitam da smo preterali s čistoćom i oterali sve bakterije pa se sada množe one najgore, superbakterije i reših da se dokažem u borbi za imunitet tako što ću zažmuriti na prljavštinu koju skupljam kao mamurni pijanci.
Baš kao Miloš onomad kad je došao s neke proslave društva sa treninga, pa nije mogao da hoda po mirnim daskama nego je ubadao sve one koje najjače škripe. Malo je falilo da ga nateram da puzi kako bi bar neku neškripeću pogodio.
