Ćutanje ili zlato

Uvek ista priča. Kud god da krenem sa njom, čujem: „Zdravo, ja sam Katarina, da li možemo da se upoznamo? Kako se ti zoveš?“. Nedužna žrtva u stanju je da je hipnotisano gleda ne trepćući, onda, u zavisnosti od karaktera, polako se otkravi i uđe u razgovor ili pobegne roditelju iza leđa, misleći valjda „Ova je luda, spasite me, sklonite je!“. Najveći problem bude uvek u pozorištu, pre početka predstave, kad se uredno upozna i sa decom koja sede pored i ispred i iza, zajedno sa njihovim mamama ili tatama koji me često gledaju u neverici kao da očekuju da se svaki čas reflektor nađe na Katarininoj pojavi otkrivajući konačno da je to ipak deo predstave. A nije. Ona je predstava sama za sebe. I za nas. I za sve ostale koji se nađu u njenoj blizini. Svaki dan. Bez preskoka. Katarina je komunikativno dete. Da li komunikativnost može da bude preterana? Ne znam, ali često razmišljam o tome kad se nađem u situaciji da se i ja osetim kao deo publike u njenoj monodrami.

Da se ne lažemo, ta usta ne zatvara. A kad se samo setim da sam se plašila da neće progovoriti na vreme.

Imala je više od dve godine i tek je počinjala da spaja rečenice koje sam čak i ja, kao majka, jedva razumela. I eto ti sad, kad počne – kraja nema. Za nju ne važi da je ćutanje zlato.

Ne bira ona mnogo, dovoljno je da se samo ukaže prilika i razgovor je već započet. Kad izađemo i ugledamo nekog psa, dovoljno je da nastavim svojim korakom i da se ne osvrnem nekoliko metara, pa da začujem: „Zdravo kuco, sladak si! Gde si krenuo?“.

Priča ta i sa životinjama i sa ljudima. I kao svaka normalna žena – sama sa sobom!

Onda kad joj nešto zabranim ili kad joj nešto ne dozvolim, posle minut, dva čujem tiho cičanje u njenoj sobi i kad je prekinem i pitam šta to radi, ona ljutito objasni da priča sama sa sobom, kad već ja neću da je saslušam. Snađe se uvek. I uvek nađe društvo za razgovor.

Nedavno se tako zeznula. Zaletela se, baš pred pozorištem, pomislivši od jedne devojčice da je njena drugarica. Potrčala je i došavši do nje, u trenutku kad se ova okrenula, shvatila da to nije lice koje je očekivala da vidi. Napolju je duvao ledeni vetar. Tražila je da što pre uđemo i kad smo tu pred vratima, ne prepoznavši dete za koje je mislila da ga poznaje, zastale, pogledala me je kao da traži odobrenje da nastavi razgovor. Ja sam vukla ka unutra, upitavši je da li se prevarila, na šta je potvrdno odgovorila i ipak rešila da ostane pred vratima i malo proćaska sa novom poznanicom. Snašla se onako kako se većina odraslih ne bi snašla, izgovorivši: „Zdravo, da li možemo da se upoznamo? Ja se zovem Katarina. Prezivam se tako i tako, a nadimak mi je tako i tako.“. Iznenađena učtivošću i neposrednošću svoje vršnjakinje, nepoznata devojčica se priljubila uz tatin kuk i ostala tako nekoliko trenutaka. Ja sam cupkala smrzavajući se, na korak od spasa i toplih prostorija u kojima ne duva. Katarina nije odustajala. Devojčica se, na tatino gurkanje, malo približila mojoj devojčici i tiho, jedva kroz usne prozborila svoje ime. Katarina je imala želju da joj ispriča sve o sebi, počevši od sestara i došla bi sigurno i do naših predaka i korena. Čekala sam da čujem imena mojih deda, i jednog i drugog, i Miloševih, jer ih je zapamtila odavno, radoznalo se raspitujući u trenucima kad drugoj deci može da bude dosadno jer Katarini dosadno nikad nije. Na sreću, nije bilo toliko vremena. Posle ovakvih Katarininih nastupa, ne znam koliko je pametno da je uputim u sve ono što ja znam. Jer, ta nikad ne bi mogla da bude tajni agent, ne zbog odsustva fizičke spretnosti nego zbog odsustva svakog pojma o tišini. Njena otvorenost nema granice koje nažalost moraju da budu uspostavljene, s obzirom u kakvom vremenu nepoverenja, nemaštine i zlobe živimo. Nemaštine ne samo u smislu materijalnog nego i u smislu znanja, morala i empatije.

Elem, iskoristih trenutak kad je uzimala vazduh za novu rečenicu i rukama koje su već počele da trnu, povukoh je prekinuvši komunikaciju, dobro da se ne lažemo – više monolog, pri čemu čuh kako se uljudno izvinjava što prekida razgovor jer mora da uđe unutra pošto predstava treba da počne.

Ni unutra nije bilo mnogo drugačije. Dok sam isključivala telefon, ona je okrenuta ka sedištima dijagonalno iza nas već ispitala tri devojčice koliko imaju godina.

Sjajna je! Zaista! Utoliko više što je, negde na sredini predstave jednom od likova na sceni uporno počela da dobacuje rešenje njegovog problema.

Naime, u predstavi jedan pajac pokušava da uzme zlatnu knjigu od patuljka koji ne govori. Pajac se na razne načine dovija pokušavajući da dopre do patuljka, pretvarajući se čas u statuu, čas u drugog patuljka i tako redom, ne uspevajući nikako da dođe do rešenja. Katarina mu je, iz drugog reda, dovoljno glasno da može da je čuje i prodavačica drangulija ispred sale, ne samo oni na sceni, viknula da proba da ćuti, baš kao patuljak. Stvarno, logičnijeg rešenja problema nije bilo nego da se reši pomoću oružja onoga ko je bio uzrok problemu! Zadivih se po ko zna koji put inteligenciji rođenog deteta, odlučivši da što pre zapišem taj trenutak i tako ga otrgnem od zaborava.

Zaboravih jedino da joj predložim isto, kad je ona u pitanju.
Da proba bar nekad, malo… da ćuti.