Uskliknimo odmaralištu za izgubljene majke

Deset nula nula uveče. Mamin radni dan je završen pre više od pola sata, svima laku noć. S osmehom na licu udaljavam se iz spavaće sobe u kojoj beba odavno spava u svom krevecu, obilazim šestogodišnjakinju u njenoj sobi, na njenom krevetu udobno nameštenu, takođe u dubokom snu. Najstarija nije tu, u njenu sobu ne ulazim. Odmorno i raspoloženo dolazim u dnevnu sobu gde se smeštam na garnituru i srećno i pre svega – zadovoljno nastavljam veče kroz divnu komunikaciju sa svojim mužem.

Idilična slika, nema šta. Šteta što ne postoji, što sam je izmislila.

Umesto nje, u 22.30 časova ja jurim nevaspitanu decu kroz kuću, moleći ih da legnu da spavaju. Beba me ne ferma dva posto, bosa trči gde stigne, odlično se snalazeći po polumračnim prostorijama, zatamnjenim da bi se uspavala deca. Kosa joj leti i pada tačno preko očiju, dodatno smanjujući vidljivost. Ne smeta toj ništa, uspešno se pentra se po garnituri, baca jastuke, smeje se do suza, valjda sam joj smešna onako ojađena i poražena. Sve vreme ona druga negoduje, ne zna se zašto. I da se zna, ne čuje se od glasnog cerekanja prve. Taman odbeglu bebu uspem da uhvatim i smestim u krevetac, ono negodovanje raste u ozbiljan, iskusan plač. Niko je nije poljubio za laku noć. Taman da je poljubim, beba počinje da urla iz petnih žila, kao da je ostavljena ispred Doma za napuštenu decu.

Pitam se da li postoji dom za izgubljene majke. One jadne, umorne, iscrpljene i na ivici snage. I ne samo snage.

One što su posustale u sekundi pod strahovitim pritiskom životnog ping-ponga i pobegle daleko od sve neposlušne dece ne mogavši da se izbore sa njihovim zahtevima i prohtevima. Pobegle nekud gde niko od te dece nije mogao da ih pronađe, odmorile se i vratile nazad posle dan, dva.

Da ima, ja bih večeras otišla tamo da prespavam. Samo da prespavam. Dom, odmaralište, hotel – svejedno. Ne pravim pitanje. Može i bungalov, studio, šta god, samo da tamo rade oni koji imaju razumevanja za majke ubijene u pojam. I da je tamo tiho. Tiho i mirno. I da nema nikakve dece. Da se lepo tamo uputim, da me neko preporuči, mogu i sama da se preporučim, dovoljna preporuka su podočnjaci. Dođem, prijavim se:

 – Dobar dan!

– Dobar dan! Da vidimo, aau gospođo, ljubičasti i upali, sigurno godine nespavanja, a?

– Jeste, bravo! – ne moram ni da objašnjavam – Ja došla, izvolite, hvala, prijatno.

Da se odmorim u toku noći a da me niko ne gura laktom u rebra, petom u slabine i ne ispituje tabanima jačinu mojih nožnih mišića, kao i sposobnost da se savijem u luk i provedem veći deo noći na samoj ivici kreveta, cirka dvadeset santima, onoliko koliko nisam bila tanka ni u najlepšoj mladosti. Odem lepo tamo, u to odmaralište, legnem u krevet, opustim se i spavam. Spavam. Eej, spavam. Spavam a da me ne niko ne prekida. Da nikome ne dodajem cuclu, čašu vode, flašicu vode, da ga pokrivam jer je hladno, otkrivam do pola jer više nije hladno, sad je vruće, ali nije vruće da bi se spavalo bez pokrivača, da mu opet dodajem cuclu jer je onu prethodnu bacilo ispod kreveca, vodim do wc-a i vraćam nazad, pa sve ispočetka. Odem fino tamo negde, uživam u tišini i spavam. A ne ovo, trči za jednom, uspavljuj drugu, taman jednu središ, ona druga počne da vrišti iz nepoznatih razloga. Pređeš na nju, oglasi se prva…

Samo dve, a kao da ih ima deset. Umoriš se samo od krugova koje napraviš, kamoli od psihičkog naprezanja i mentalnog maltretiranja koje usput trpiš.

Razmišljam ja tako o tom odmaralištu za majke, sve sam smislila, i raspored i boju nameštaja, kad, učini mi se da čujem svetosavsku himnu. Da, da, ne grešim, dobro čujem „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi…“. Moja Katarina pustila glas i peva li peva… U skoro jedanaest sati uveče. Kako ona peva, tako Mila ne posustaje. Plače li plače u krevecu. I to onako kao da tera inat. Kao recimo kad Tina Tarner trijumfalno izvuče do srži pobednički stih napunjen snagom koja pršti pa se izlije u njenom promuklom maniru punim grlenim glasom. Tako i Mila. Punim glasom do promuklosti. Pored nje, nežno i zaneseno Katarina izvodi svoju duhovnu solističku tačku. Ja slušam, gledam, sedam na krevet pored njih i počinjem da plačem. Ono odmaralište za mučene majke mi je u tom trenutku nedostižno. Ne zato što ne postoji, nego zato što, i da postoji, mislim da bi me ovi glasovi progonili koliko god daleko da odem… Utom se pojavljuje jedini muškarac u našoj kući i učinivši mi se da čujem neke reči upućene nekim ludim ženama, skroz ludim, gledam ga kako prvo umiruje Milu uzevši je u ruke, polako odvodi Katarinu u njenu sobu i vraća Milu u krevetac sa dudom u ustima.

Nemam pojma šta im je rekao, tek, ućutaše se. Obe. Svih deset njih. Istovremeno.

Ja nastavljam da plačem. Kad me upita zašto, odgovorih mu zato što ne postoji odmaralište za majke kao što sam ja, gde bih mogla pošteno da se odmorim. Dok sam jecala učini mi se da čujem opet nešto o nekoj ludoj ženi…

Sreća, samo mi se učinilo… jer sledeće čega se sećam je da se budim na ivici kreveta, na onih dvadeset santima od dvesta, na koliko sam osuđena, polako sklanjam nečiju ruku sa svoje glave, sa noge pomeram nečiju nogu čiji vlasnik nije isti kao vlasnik one ruke, guram nečiju glavu i pokušavam da se namestim da nekako izvučem još koji minut sna pre nego što se ove dve od deset njih ne probude i ne započnu novi dan.

I sanjam ono odmaralište, sanjam da sam odmorna, sanjam da ga ima, da postoji…

A šta ako mi se svidi pa poželim da ostanem duže od dan, dva?  Hmm…