Osmomartovski promašaj
U senkama starog ormara stajala je umorno jedna bočica, postiđena i stidljiva, povučena iza ostalih sitnica kojima se nije znalo ime. Godinama je tavorila, prezrena od vlasnice od samog početka. Šunjala se i ćutala, sve dok je jednog dana nisam uzela u svoje ruke, iste one koje su je i donele tu davno pre, i potpuno namerno, tada kada sam bila dovoljno zrela da prihvatim odgovornost svojih postupaka, zgrabila je i bez trunke savesti – bacila.
Za prvi 8. mart kad sam naučila šta je Klara Cetkin sa svojim sledbenicama uradila tog dana, u prvom razredu osnovne škole poklonila sam joj nešto najlepše što dete svojoj mami može da pokloni.
Jednu izjavu ljubavi zatvorenu u papirni zagrljaj ruku koje se šire kako se cedulja otvara. Na prvoj je pisalo „Mama,“, na drugoj ruci „volim te“, pre nego što je otkrila ceo zagrljaj u kome je stajalo „ovoliko“ na raširenim rukama. Male ruke širom otvorene i nevešto ispisan rukopis krivim, nejednakim slovima iz kojih isijava osećanje ponosa, sreće i čiste ljubavi.
Posle tog, prvog i posebnog, nizali su se rukom pravljeni nevešti pokloni koji su često bili višak u našoj skromnoj kući, pa bi se često i sami raspali, čak pre nego što bi neko i pomislio da ne služe ničemu. Kad nešto ne služi ničemu i samo skuplja prašinu, pametnije je oprostiti se od toga. Kako sam odrastala i kako su se istorijske i društveno-socijalne prilike menjale u našem okruženju, tako su neki do tada bitni datumi gubili značaj, ali ne i 8. mart. Dan žena je za mene izgubio draž one godine kad sam tražeći od tate pare, s njim i sa sestrom požurila u lokalnu parfimeriju da joj kupim veći poklon nego obično. Bila sam sigurna da će joj se svideti. Svakako sam bila uverena da ona zaslužuje takav poklon. I što je najbitnije – da će mu se obradovati.
Sve moje drugarice hvalile su taj parfem kao da je jedini na svetu. Tata je sumnjičavo provrteo glavom, kad mu je prodavačica prinela namirisani poklopac, poznajući svoju ženu bolje nego ja i vidno se nećkao odajući nesigurnost da će toliki novac samo uzalud potrošiti. Bila sam pri kraju osnovne škole i moja želja da mami poklonim nešto posebno dostigla je vrhunac te godine. Uporno i odlučno sam molila tatu ubeđujući ga da je taj parfem pravi izbor za nju.
Koliko sam samo pogrešila, shvatila sam istog trenutka kad sam ustreptalo čekajući da mama otvori bočicu, neočekivano dobila njen iskren izraz lica bez ikakvog oduševljenja, na kome se jasno videlo da joj se miris ne sviđa. Pokušala je da ga sakrije, ali njen pogled govorio je više od lošeg pokušaja glume. Videlo se da za parfem nikada nije čula. Razočarala sam se i nesrećno pomislila na mame ostalih drugarica. Ono što tada nisam znala bilo je da je neko ko je navikao na miris elegantnih ‚‚Lankom” parfema teško mogao da prihvati drugu notu koja je, ruku na srce, uz neuspeli pokušaj imitacije uistinu bila nedopustivo teška i odbojna.
Dugo me je proganjala ta bočica. Osećala sam se postiđeno što sam potpuno promašila poklon. Više od svega bolelo je to što nisam dobro poznavala vlastitu majku.
Delom je bila sama kriva za to. Uvek je decu stavljala ispred sebe, lako zanemarujući svoje potrebe i želje. Toliko je u tome preterala da ni moja sestra ni ja nismo bile svesne šta ona u stvari voli i čemu se raduje. Sitnim stvarima nikada nije pridavala značaj, sebi nije kupovala ništa iz hira i uvek je išla razumom, ne popuštajući strastima da prevagnu ni na sekund. Zato smo i bile zbunjene kada smo shvatile da ona ima izgrađen stil i ukus i da joj se ne sviđa ono što se sviđa većini.
Ipak, zahvalna sam svojoj majci što me je i na taj način, kroz pogrešno odabrani poklon i prvo veliko razočaranje naučila da materijalno nema veću cenu od emotivnog.
Jer, posle mnogo godina, dok sam nešto tražila, jednom mi je iz onog istog ormara u kojima je godinama bio čuvan loše odabran poklon, slučajno ispalo parče nekog papira na pod. Dohvatila sam ga spremajući se da ga bacim i tek kada sam ga podigla, shvatila sam da je to uspomena. Savršena uspomena i pokazatelj istinskog dečjeg osećanja. Male ruke koje se šire u zagrljaj i šalju ogromnu poruku, veću i skuplju od najboljeg i najskupljeg parfema na ovom svetu. Poruka večne ljubavi čija se savršenost ogleda u svakom nesavršenom slovu kojom je ispisana i koju bih joj sada, u ovim godinama, ponovo poklonila i poklanjala nesebično svake godine iznova i iznova, praveći se da sam opet ona mala mršava crnokosa devojčica koja je i dalje voli najviše na svetu: ‚‚Mama volim te ovoliko“.
