Fontana, most i Karington stepenice
Kad se naša mala slatka devojčica razgoropadi, čuvaj se kako možeš. To ljuto… Šta ljuto? To bre bude besno, toliko besno da mi se čini da će zubima da raskomada onaj nameštaj, da ga prepravi u tren oka da postane transformers-nameštaj, da se namešta onako kako njoj odgovara. Sve po uzoru na one karakondžule koje smo joj zabranili da gleda.
Ako ste i vi roditelj deteta koje ume da se zablene u agresivne crtane filmove, one gde se kao bore za pravdu, onda znate o čemu pričam. Možda i vi mislite što i ja – neka se bore koliko ‘oće, za mene su vala agresivni.
Treba da znate još nešto, ako niste još pokušali da reagujete. Kad im zabranite gledanje takvih crtaća biće potrebna tri dana da se dete vrati na staro. Ja brojala. Toliko treba da se dete resetuje, što bi se danas reklo. Da ne skače okolo kao žaba kreketuša i malo-malo imitira kung fu pokrete, sve režeći na vas, kao pokvareni motor skupe veš-mašine. Kako znam? Lepo, crkla nam veš mašina prošle godine, ali vratili smo je iz mrtvih pa je radila još neko vreme u takozvanoj kliničkoj smrti. Kad bismo je isprogramirali da radi noću, dobro bismo se psihički pripremili za iskakanje iz kreveta, da odmah znamo šta je kad nas cimne lupnjava ko da udara neko u gong. Neko ko voli da se svojevoljno samozlostavlja na originalan način, jer takav zvuk ne može da napravi nijedan drugi kućni aparat. Naročito noću. Dok spavate. Dok spavate i vi i deca. I posebno komšije. Taman misliš da se energično oglasila jer će konačno ciknuti, ponovo se začuje cvilenje. I tako do svanuća.
Onaj ko bi ujutru prvi ustao i ušao u kupatilo, pola sata bi naokolo skupljao stvari koje smo uveče ostavili na mašini a koje je zbacila besna centrifuga na izdisaju, ko da je pupunedajbože na licu mesta egzorcizma. Isto tako ume da krči naša srednja devojčica, pošto joj zabranimo omiljene crtaće. Tek treći dan prestaje dejstvo trovanja putem animiranih junaka i dete počinje ponovo da se osmehuje…
Tako mi se danas osmehnula kad mi je donela nacrt za nov raspored u sobi. U njenoj sobi. Nacrt nameštaja u crno-beloj tehnici. Profi nacrtano, nema boja da smetaju. Nov sto, novi orman, kreveti na sprat sa širokim stepenicama.
Mislim se, gde ćeš bre ove Karington stepenice na onih jedanaest kvadrata, ali dobro, stepenice su stepenice. Ipak se treba popeti na taj krevet gore. Ne kaže se džabe da je na sprat. Pored raskošnih stepenica, primetih i penjalicu. Lepu, savijenu, polukružnu, kao nekad po parkovima. Taman da pitam šta će joj penjalica pored stepenica, Karington stepenica, ona sama mi objasni da je to most. Aha, most, ookej… Moraju da imaju most, jer će on da služi da može da se dohvati gornji deo ormana. Ima logike, ima. Kod kreveta primetih nešto što mi je ličilo na glavu ptice… Dobih objašnjenje da je to paun.
– Kuku, Katarina, pa gde pauna za kućnog ljubimca? Kad on proskiči, ima da skačemo gore nego onda zbog mašine…
– Ma, ne, mama. To je dekoracija. Za zid.
Aha, tapet sa paunom preko celog zida. U redu, jasno mi je.
– A luster? Kakav je ovo luster? – upitah ja naivno i dobih odgovor kakav zaslužujem pošto nisam prepoznala luster iz dnevne sobe. Kaže, zna da nije gajtan na razvlačenje, ali to nije problem. Zameniće tata. Ionako je sve ostalo po kući zamenio, popravio, pritegao, ofarbao, kako je gde već bilo potrebe. Tako je sve to dobro radio, da ga je jednom najozbiljnije pitala, dok ga je posmatrala kako u naletu inspiracije u ovom postizolacionom periodu od daščica sklapa stolicu za decu, da li je on išao u školu za majstore pošto je tako dobar majstor.
– Čekaj, šta ćemo onda da imamo u dnevnoj? Ne može baš gola sijalica.
– Ne brini, mama. Nisi me razumela. Moj luster ću dati vama.
– Baš ti hvala, kako si ti velikodušna.
A mislim se – gde bre da okačim leteće princeze nasred kuće? I to u roze boji. Sirup roze boji.
Pređosmo zato na sredinu crteža. Tamo me je dočekalo nešto što nisam nikako mogla da protumačim. Zato me razjašnjenje umalo nije bacilo na pod:
– Kako ne vidiš? To je fontaana! – zadovoljno uzviknu moje dete dok sam je posmatrala u neverici, nemoćna da bilo šta izustim.
Klasičan dokaz da deca u svojim roditeljima vide svemoćne super-junake koji mogu za tren oka da ispremeštaju njihov svet i naprave sve onako kako su deca zamislila. Da u malu sobu smeste ogromne stepenice. Da bez muke naprave most za dečju sobu. I vodoskok nasred. Da nacrtaju pauna preko celog zida.
Pokušah da saznam otkud tu fontana, ali zamucah i ućutah. Ona zadovoljno uze svoj crtež i ponese ga tati, ubeđena da će se on oduševiti i odmah prionuti na rad. Posle nekog vremena, izdaleka čuh objašnjavanje koje je više ličilo na pravdanje:
– Ne mogu da ti sprovedem vodu u sobu, ženska glavo! Lepo ne mogu! Ne može!
Aha, znači ne zovu više samo mene ‚‚ženska glava“ u ovoj kući. Taman što to pomislih, eto nje iza ugla, narogušene i spremne za svađu. Kad mi se učini da čujem centrifugu, izvadih prazan papir i olovku i zamolih je da mi nacrta našu novu dnevnu sobu. Ne kaže se džabe ‚‚Bolje sprečiti…“, ostatak znate.
Prihvati moj predlog i izgubi se u pravcu svoje sobe. One obične, bez Karington stepenica, mosta i barokne fontane. Ode u naletu nove inspiracije…
Jedva čekam da vidim kako će izgledati naš novi dnevni boravak. Možda će biti mesta i za, na primer, neku ljuljašku sa motorom, ko zna.
Izvor fotografija: Pexels, Unsplash, privatna arhiva
